ПРЕДАЊЕ ПОРОДИЦЕ ШИЈАН

Кад му је 9. новембра 1967. године Ф-4 експлодирао изнад Северног Вијетнама, пилот америчког ратног ваздухопловства Ленс Шијан катапултирао се и завршио дубоко у џунгли са тешким повредама главе, десне руке и леве ноге. Велика акција спасавања, у којој је учествовало неколико десетина летелица, није успела, што због снажне ватре Вијетконга, што због тога што повређени Шијан није могао довољно брзо да стигне до хеликоптера.

Двадесетпетогодишњи Американац српског порекла проглашен је „несталим у акцији”.

То ипак није био крај Ленса Шијана. С фрактуром лобање, здробљеном руком и вишеструким преломима ноге, без хране и са сасвим мало воде, он је пуних 46 дана пузао кроз џунглу, избегавајући непријатеља. Заробљен је случајно, кад се од умора и болова онесвестио на путу којим је недуго затим прошао камион северновијетнамских снага. Чак и у тако лошем стању успео је да надјача стражара и да побегне, али је поново ухваћен после неколико сати. Одведен је у логор у ком је већ било америчких заробљеника. Њима дугујемо причу о последњим данима капетана Шијана, који је за своје поступке постхумно добио највише признање – Медаљу части.

Ни после тешког мучења он није одао ниједну информацију – сем свог имена и чина – а кад би се мало опоравио од батина распитивао се код осталих заробљеника како је логор чуван и планирао бекство. У јануару 1968. пребачен је у затвор Ханоју, такозвани Ханој Хилтон, где је умро девет дана по доласку. Званично, од упале плућа.

Недуго после смрти Ленса Шијана, у истом затвору завршио је и Џон Мекејн, такође заробљен после пада авиона. „Нисам упознао Ленса Шијана, али волео бих да јесам. Волео бих да сам имао само тренутак да му кажем колико га ценим, колико му дугујем што ми је показао, што је показао свима нама шта нам је дужност – што нам је показао како да будемо слободни. Мало је нас озбиљно помишљало на бекство, а ни наши надређени официри нису нас охрабривали на то. Неколико храбрих људи је покушало. Сви су ухваћени и мучени.

Није ни сваки заробљеник успео да се држи кодекса по којем је непријатељу требало да пружи само основне информације. Многи од нас су у неко доба попустили под злостављањем. Али капетан Шијан није. Он је кодекс поштовао до задњег слова”, записао је Мекејн у својој књизи „Вера мојих очева” из 1999. године.

Силвестер Шијан, Ленсов отац, у једном интервјуу, понашање свог сина објаснио је мешавином српске традиције и америчког нагона за такмичењем. „Срби су познати по јунаштву у ситуацијама кад су надјачани. Били су жестоки борци и један на један и један на педесет”, рекао је Шијан, чији се деда у 19. веку из Лике иселио у Америку.

Кадети америчке ваздухопловне академије недељу дана уче о храбрости Ленса Шијана, а ако хоће 4. новембра да победи на изборима за најмоћнијег човека света ни Џон Мекејн нема други избор до да примени предање личке породице.

Сада толико заостаје за Бараком Обамом, коме је финансијска криза повећала шансе да постане председник, да у борби за Белу кућу могу да му помогну само драстичне мере. Као богаташ, који не зна ни колико кућа има, Мекејн ће тешко привући гласове оних који стрепе од наглог осиромашења, а у свему томе малу улогу могу да одиграју и српски гласови. Предвиђа се да ће кључна држава ове године бити Охајо, у којем је 2004. године Џорџ Буш однео победу захваљујући утицају и гласовима српске заједнице, што му је на крају обезбедило други мандат у Белој кући.

Амерички Срби су и 2000. године гласали за Буша, магловито се надајући да ће он променити политику према Србији коју су поставиле администрације Била Клинтона. Својим гласовима спречили су повратак Ричарда Холбрука и Медлин Олбрајт на власт, али нису успели у ономе што су хтели.

Ипак, почетком 2000. године – кад је Џорџ Буш тек обезбеђивао гласове у својој странци за кандидатуру – по изјавама својих блиских сарадника, могло се закључити да амерички Срби имају довољно разлога да гласају за њега, а не само против демократе Ала Гора. Тако је Кондолиза Рајс, у то време чланица неформалне групе неоконзервативаца која је себе називала Вулканцима – по високоинтелигентној раси из научнофантастичне серије „Звездане стазе” – рекла да специјалци америчке војске имају паметнија посла него да на Косову воде српску децу до школа.

Све је мирисало на неку врсту изолационизма, али се ситуација променила после напада на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001, па су Сједињене Државе кренуле у два рата, у Авганистану и Ираку, којима се још не види крај.

У страху од повратка Холбрука, Олбрајтове и Веслија Кларка, који су били високо рангирани у штабу демократског кандидата Џона Керија 2004. године, Срби у Америци поново гласају за Буша, заправо поново против демократа, али су њихове наде врло брзо пале у воду кад се Вашингтон ставио на страну косовских Албанаца и занемарио ставове Србије и Русије.

Због тога су ове године амерички Срби са оптимизмом гледали у Барака Обаму – и изгледа гласали за њега на прелиминарним страначким изборима. Сенатор из Илиноиса (још једне државе у којој живи доста Срба) послао је почетком године писмо Конгресу српског уједињења – организацији која заступа политичке ставове српске заједнице у САД – објаснивши да се у вези с Косовом залаже за решење које би било прихватљиво за све стране, али да и без таквог решења треба да се поштују права мањина и да се заштите верски објекти.

Обама је касније честитао и Видовдан, поручивши да је Косово независно, а кад је изабрао Џозефа Бајдена за потпредседничког кандидата нагло су опале шансе да амерички Срби гласају за њега. Бајден се одавно залагао за независност Косова и Метохије и за оштру политику према Србији.

Зато не чуди да последњих недеља из Обаминог штаба у покушају да ипак привуку бираче шаљу поруке српској заједници у САД да Ричард Холбрук није део њиховог тима.

Да је данас жив, и Ленс Шијан би био пред тешким избором – да гласа за свог колегу из вијетнамског заробљеништва или да као једини полазник ваздухопловне академије коме пре педесет година није сметало да дели собу с црнцем гласа да Афроамериканац први пут у историји постане председник Сједињених Држава.

Четвртог новембра амерички Срби ће морати добро да размисле ако уопште изађу на бирачка места.

Овог пута гласаће за једног од кандидата, а не против неког од њих.