Између снова и (кошмарне) стварности

  Ана Тасић

Текст „Мама” савремене британске ауторке Морган Лојд Малколм је психолошка и породична драма чија је протагонисткиња млада мајка, психофизички изнурена због бриге о беби, што је окидач за покретање драматичног тока паралелних, имагинарних догађаја, на пољу трилера и судске драме. Текст је вредан због препознатљивих, пуних ликова, веродостојног приказа радости и патњи мајчинства, односа између родитеља и деце, мушкараца и жена, као и због узбудљивих пројекција истовремене крхкости и снаге женског бића.

Редитељ Небојша Брадић радњу поставља стилизовано реалистички, на сведено дизајнирану сцену, брижљиво радећи на ликовима и њиховим односима, који представљају интригантан одраз психолошке истинитости бола раног мајчинства, као и ширег породичног контекста. Тамара Драгичевић је изузетно изражајна у улози новопечене мајке Нине, истинита је у обликовању лика здробљеног идентитета, изнурујућих, противречних осећања, на клацкалици између обожавања и презирања бебе. У тренуцима добија размере дубоке трагичности, када постаје налик слуђеној чедоморки Медеји. На другој, трилерској линији радње, у простору Нинине имагинације, Драгичевићева гради фрагмент лика чврсте адвокатице која брани Нину. Јелена Ступљанин игра њену трезвену пријатељицу Џеки, рационалну подршку у Нинином растројству, а када радња отплови у психоделичне воде, ова глумица уверљиво гради лик круте, прагматичне адвокатице која напада Нину због занемаривања детета. Јасмина Аврамовић такође одговарајуће ствара лик Перл, мајке Нининог супруга, жену старог кова, поносну на ограничену женску улогу домаћице. У имагинарном току радње, она представља Нинину мајку, деликатно откривајући прикривене стране Нининог карактера.

Мотиви преплитања сна и јаве, имагинације и стварности, још дубље су присутни у представи „Сањао сам да сам се пробудио”, насталој према тексту Жељка Хубача, који је жанровски, стилски и тематски сасвим другачији. Радња је постављена као позориште у позоришту, проба подељена на четири чина, или четири сна, у којима глумци играју различите комадиће сценских радњи, од ситуације убиства премијера, преко политички коректне геј мелодраме до кафанске игре о курвама и инвалидима. Сценске пробе разбијају упливи стварности, коментари ликова глумаца, писаца, редитеља, управника, о позоришним проблемима, репертоарским, продукцијским, естетским, када глумци излазе из ликова, изражавајући нагомилана незадовољства због околности рада, често обавијени маглом алкохолних и других опијата. Текст је повремено делотворан у пародичном разрачунавању са позоришним и друштвеним фрустрацијама, али у основи није вредно полазиште, зато што углавном не нуди суптилнији хумор, опипљивије ликове и аутентичнију радњу, већ остаје на нивоу скица ликова, површне радње и општих запажања, без промишљеније надградње.

Редитељ Дино Мустафић текст поставља доследно стилизовано, на визуелно размаштану, вишезначну, мултимедијалну позорницу, чији декор са променама сцена ротира, назначавајући промене простора (сценограф Јасмина Холбус, костимографкиња Марина Меденица). Глумци Јован Јовановић, Душан Матејић, Анастасиа Мандић, Сузана Лукић, Нина Нешковић, Никола Вујовић и Слободан Бештић такође доследно, предано и вешто приступају стилизованом оживљавању бројних ликова и њихових улога, трудећи се да удахну живот који им у основи (тексту) недостаје.

Фрагменти снова, односно фарсичних сцена, које граде груби типови са кајлама и пиштољима, јефтине жене које вапе да их згњече снажне мушкарчине, пијанци који псују по кафанама, треба да имају критички смисао, у погледу разобличавања немоћи позоришта, али се он заправо не постиже јер нема одговарајућу, значењски пунију противтежу.

У представу су уведене атрактивне соло тачке оперске певачице Катарине Јовановић, чија песма, уз пратњу клавира, отвара ову позоришну играрију, наговештавајући бурлескан тон, због упадљивог контраста оперског певања (композитор Ирена Поповић). Заводљиво је и њено касније хипнотичко извођење песме „Take Me To Church”, које прати распрскавање конфета. Фине сценске зачине даје и колективно певање песме „Hallelujah”, у нежном извођењу ансамбла, које повезује разбацане реплике о односу снова и стварности, као и завршна, такође по себи шармантна песма хора „Смиље“, употпуњујући бурлескност извођења. Ови допадљиви додаци могу се схватити као покушаји попуњавања празнина у драмским значењима, односно прикривања недостатка истинских вредности представе формалним атракцијама, што се делимично постиже.