Нема доказа за изборну крађу

Колико човек треба да буде лаковеран па да недоказане сумње прихвати здраво за готово и колико злонамеран да такве сумње шири као неупитну истину. Такве се ствари од добронамерних и медијски писмених људи не очекују осим ако нису интересно инволвирани.

Опрезни и сумњичави у вези са личним стварима, наши људи се понашају много комотније када је јавни интерес у питању.

Тешко је рећи колико има наивних, колико злонамерних, а колико интересно инволвираних у најновије замешатељство око ширења приче о крађи избора, али једно је извесно, ни четрдесет дана након што је власт оптужена за крађу избора за ту тврдњу нема доказа. Власт тврди да избори нису никада били чистији, а опозиција да је у питању велика изборна крађа која је променила исход избора.

Ко је прочитао прелиминарни извештај Црте о изборним миграцијама – а то је, упркос озбиљним ограничењима, највиши домет на који се могу ослонити тврдње о „изборној крађи” – могао је пронаћи само одређене индиције о ноторној и одувек присутној чињеници да се на изборни дан одвијају учесталије дневне миграције. О обиму тих миграција, начину на који су оне утицале на изборе, као и о томе да ли се сада дешавало нешто различито у односу на све претходне изборе ништа се озбиљно не каже.

Наравно, од извештаја које подастиру невладине организације нико не очекује научну објективност нити они подлежу било каквој рецензији осим суда „сопствене партије” и клуба истомишљеника, али од неколико хиљада посматрача ипак би се могла очекивати много озбиљнија документација.

Треба, заиста, рећи да и поред несумњиве тежње аутора извештаја да вербалним бравурама створе утисак да је реч о незапамћеној злоупотреби такозваних „изборних миграција”, тврдња о крађи се нигде не износи експлицитно и читав се урадак, строго узевши, представља као хипотеза, или боље речено тужбени захтев, који би требало даље истраживати. Проблем је што се не сугерише који је то истраживачки метод који би се та претпоставка могла доказати или оповргнути. Као да циљ извештаја и није био да се било шта докаже него само да подгреје сумње изнете у наступима неких опозиционих лидера, односно да тим политичким изјавама да привид објективности.

Но, будимо реални, то што није утемељена, односно што није доказана тврдња о изборној крађи, није нужно неупотребљива. Кога, уосталом, у политичким борбама интересују докази? Битан је утисак и за уво сопствених симпатизера уверљива прича.

Ако је наводна изборна крађа питање за адвокате и судије, за социолога је интересантније питање зашто унапред осмишљени, односно пре избора прокламовани позиви на протесте који су требали да кулминирају шокантном тврдњом о четрдесет хиљада фантомских гласова нису дали очекиване резултате. Чак ни штрајк глађу и покушаји да се насилним демонстрацијама долије уље на слабашну ватру, нису изазвали панику и жељену реакцију масе становништва, па чак ни већине оних који су гласали за опозицију.

Не може се рећи да је стратегија била лоша, па чак ни квалитет лидера није од пресудне важности, јер прилике стварају лидере, а ретко је обрнуто. Овде, и то је теза, није било критичне масе демонстраната која би створила прилику.

Укратко, не само што Вучића, како сведоче истраживања, подржава огромна већина оних чије породице директно или индиректно, доживљавају узлазну социјалну покретљивост, већ и они који су против актуелне власти живе добро, а често и знатно боље од оних који ову власт подржавају.

Занимљиво је да се опозиционо доминантна салонска левица и леви либерали, који су се залагали за већу отвореност друштва, односно омогућавање нижим слојевима да напредују, сада згражавају над том појавом, а социјални успон „крезубе Србије” (која се, гле чуда толико разликује од идеологизоване слике људи од мрамора) виде као главни аргумент за своје политичко незадовољство. Наравно, и виши средњи слојеви, који су социјална база опозиционих партија, осећају да се њихов социјални положај клима, али не зато што је објективно лошији, већ зато што их угрожава социјална мобилност и конкуренција коју она са собом носи. Па ипак, упркос том страху, довољно су рационални да схвате да њихов економски положај није стварно угрожен и да би политичка промена и с њом повезана економска и социјална нестабилност могла да угрози њихове пословне интересе и животне шансе. Зато упркос незадовољству, иксовању и гласању за опозицију нису спремни на радикалне кораке који би могли да доведу до нереда и хаоса.

Када се лидери опозиције питају зашто на улици нема чак ни оних који су за њих гласали, требало би да се сете да им Вучић даје више него што они обећавају, а поврх тога и слободу да јавно буду против режима, док опозиција, с друге стране, не нуди ништа, али жигоше свакога и прети реваншизмом свакоме ко има макар и толерантан став према актуелној власти.

За излазак на улицу спремне су само три групе људи. Они који извесно знају да би промена власти могла да им обезбеде синекуре – дакле, активисти политичких странака; затим они са дна друштвене лествице, такозвани лумпенпролетаријат или социјални муљ који увек изнова подржава сваку политичку промену јер интуитивно осећају да би са променом власти са дна могли да испливају на врх. То се увек накратко и деси, али их њихови хабитуси, осим изузетно, поново вуку дну. Најзад ту су и они који, без обзира на свој социјални статус, имају потребу за неком врстом бесплатне социјалне терапије коју протести сами по себи представљају. Док у првој групи доминирају они које гони материјални интерес, а у другој они које мотивише универзална људска потреба за признањем, у трећој групи претежу они који своје личне фрустрације крију иза наводно узвишених моралних и политичких циљева.

Све док се тим групама не придруже масе које губе социјално тло под ногама, што се обично дешава у ситуацијама економских криза, не постоји потенцијал за политичку промену на улици. То зна свако ко се макар и очешао о зграду неког факултета или института друштвених наука. Но, упркос томе, протести се подстичу јер свако налази свој разлог да они трају. Први зато да им неко не би преузео лидерску позицију ако се и када појаве услови за промену; други јер им упркос маргиналном статусу учешће у протестима ствара привид и даје осећај друштвене важности; а трећи јер их изван узавреле групе окупљених истомишљеника чека апатија и депресија проистекла из неостварених амбиција. Баш у тој групи је највише заговорника „перманентне револуције” који остају незадовољни и након промене власти па постају непријатељи и онима које су до јуче подржавали. У овој групи се понекад крију и реваншистички настројени појединци који лако прихватају идеје, а посебно методе блиске разним екстремистичким покретима чекајући да дође њихов историјски час. Једино су они опасни за друштво.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa