Сто долара за доброг ђака

Специјално за „Политику”

Вашингтон – Чувени издавач „Пингвин” 2007. године објавио је збирку прича разноврсних аутора („The Book of Other People”– „Књига другачијих људи”). Уредница Зејди Смит укључила је и две стрип приче које, руку на срце, не нуде много тога књижевног. Нека вас не зачуди њен избор: у последње време, и у Европи и у Америци, дешава се најезда стрип књига.

Не кријућисумњичавост према том феномену, Боб Томпсон, новинар „Вашингтон поста” који је важио за доживотног љубитеља прозе, темељно је испитао почетке развоја, успеха и нагле експанзије овог новог мутант-жанра. Томпсонов чланак, недавно објављен, неуобичајено је обиман (целе три стране, не рачунајући насловно пространство на још једној страни), надопуњен управо стриповним садржајем а домишљато насловљен као „Drawing Power” (што се може превести истовремено као „Моћ цртања” али и „Моћ привлачења”). Новинар прича о томе како је отишао и на симпозијум графичког романа у средиште Менхетна, којије финансијски подржао њујоршки Центар занезависно издаваштво, наравно уз угледне цртаче, уреднике, агенте, библиотекаре, људе из маркетинга. Питајући се како то да је некадашњи гетоизирани медиј постао редак пример издаваштва који данас доживљава невероватан пробој на америчком тржишту (који неки чак пореде и са почецима рокенрола), Томпсонјезаказао и сусрете са непоколебљивим издавачима, љубопитљиво не штедећи на разговорима и са самим најуспешнијим ауторима; потом, почео да чита графичке романе признавши, у једном трену, како су били толико добри да су учинили да заборави на своју страст према класичним романима.

Стрипови, графички романи или оно што се често зове „секвенцијална уметност” покушавају да споје цртачко и књижевно умеће. Томпсон читаоце подсећа на Арта Шпигелмана који је за стрип (о холокаусту)„Маус-прича преживелог”, 1992.добиоПулицерову награду за документарну прозу. Сматра се да је баш захваљујући овом Шпигелмановом постигнућу, стрип добио статус озбиљне уметности. Управоје Шпигелманова супруга и сарадницаФрансоаз Мули објаснила Томпсону како је недавно покренула „Toon Books”, библиотеку стрип прича намењену најмлађим читаоцима, довијајући се како да доскочи све већем проблему нечитања књига и мислећи највише на ону децу којој родитељи не читају.

Ко је могао да предвиди следеће преокрете? Пре седам година у САД и Канади остварена је продаја графичких романа у износу од 75 милиона долара. Прошле године зарада је пет пута надмашена и износила је 375 милиона долара. Пре две године, стрип књига Џин Луен Јенга ушла је и у финале за National Book Award (Gene Luen Yang American Born Chinese). Исте, 2006. појавили су се и стрип романи о 11. септембру – терористичком нападу на САД, низ графичких биографија (па и некадашњег америчког председника Роналда Регана) а у припреми су и стрипови о генетици, Исидори Данкан, рату у Вијетнаму...

Томпсон је пронашао и податак да су читаоци ових стрип књига превасходно мушкарци. Упорно је покушавао и да пронађе дефиницију стрипа „манга”, који обухвата 22процента штампаног материјала у Јапану, а односи се на све и свашта (финансије, кување, будизам...). Иначе, под утицајем садашњег европског лудила за јапанским „манга” стрипом, хрватски „Вечерњи лист” је средином августа покренуо едицију „Мангаманија”... Неки зналци су филмичну флуидност „манга” стрипа супротстављали ликовној природи западњачких стрипова, други су помињали препознатљивост ликова због крупних очију стрип јунака. А највише их, пак, „мангу” дефинише једноставно као „јапански стрип”. „Манга” стрип увелико се прилагођава америчком тржишту – тематски (саветима о каријери) и дужином тј. брзином читања (један сат или мање).

Иако предвиђа нове генерације љубитеља ових стрип романа, баш као оне генерације које су неодвојиве од видео и компјутерских игрица, на крају силног авантуристичког ентузијазма Томпсон осећа носталгију и враћа се кући – својој, како каже, прозној планети, где смо ми сами творитељи слика.

И тако, читаоцима преостаје закључак како она краткоћа времена, потребна да се прогута један графички роман, није баш била толико неодољиво привлачна. Већ нешто сасвим друго, оно што многе америчке образовне институције упорно помињу заговарајући културу читања као културу мишљења.

У„Вашингтон посту”, у исто време, објављен је и текст („Предајемо књижевност која није привлачна”) о томе колико се амерички наставници и професори боре да изграде навику читања лепе књижевности. У последњих двадесет година удвостручио се проценат америчких седамнаестогодишњака који у слободно време не читају ништа. Тинејџери не виде никакву вредност у класицима светске књижевности, Шекспир и енглески романтичарски песници за њих су губљење времена.Наставници се довијају како да приближе књижевне вредности ђацима, критички испитујући прикладност избора лектире.

Осим недостатка интересовања за читање, посебно у последњих пет година, наставници и универзитетски професори примећују осетан пад способности ђака и студената да пишу јасно и разумљиво.Априлски државни извештај о тестирању знања енглеског језика показао је да само једна трећина ученика осмог разреда у САД пише како треба. Говорећи о томе, управник Конгресне библиотеке Џејмс Билингтонупозорава: „Све више користимо језик компјутерских програмера и контролора ваздушног саобраћаја, језик као инструктивни метод, а не као могућност закритичко мишљење”. А каоврхунац свега, прочитаћете и вест о којој се увелико расправља у многим новинама ове недеље: у Вашингтону D.C, ради подстицања ђака од шестог до осмог разреда да уче, у 14 државних школа од октобра ове године уводи се правило да се ученицима који буду писали домаће задатке, постизали одличне оцене и редовно долазили на наставу исплаћује месечни чек у износу од сто долара.

Светлана Томић