МОБИНГ – СТРАТЕГИЈА ПРЕЖИВЉАВАЊА

Министарство за рад и социјалну политику припрема нацрт закона о такозваном мобингу (mobbing). Предлог је да се зове „Закон о спречавању злостављања на раду”, мада је адекватније: „Закон о злостављању на радном месту”.

У питању су две ствари. Прво, законима се санкционишу, а не спречавају нечија дела, и стога је нонсенс да у имену овог закона буде одредница „спречавање”. Друштво то може чинити на низ других начина. Друго, овим законом се желе санкционисати дела која се односе на малтретирање (l. male tractare; fr. maltraiter; eng. maltreat) на радном месту као значајном социјалном окружењу, дела која лоше утичу на удруживање и сарадњу, кваре међуљудске односе, а штетна су не само за жртву него и за друштво. Следствено, ради се о закону о малтретирању на радном месту.

Мобинг је кривично дело које највећу штету наноси жртви и његовој породици, али и организацијама и друштву у целини. Кумулативни ефекти мобинга су штетни не само за појединца и организације него и за друштво у целини. Трошкови мобинга по једној жртви у скандинавским земљама крећу се између 30.000 и 100.000 долара (Heinz Leymann). А како показују истраживања Improvement of Living and Working Condition о стању мобинга у земљама чланицама ЕУ, у 2000. години 13 милиона запослених било је мета мобинга. Ако не постоји нико осим правосуђа вољан да реализује идеју о спречавању мобинга, она ће, као и многе друге идеје, остати бескорисна. Неће бити добро ако се малтретирање на радном месту идентификује као „труле јабуке” и као такво изложи законским казнама. Лоши учинци таквог односа према крупном друштвеном проблему најбоље се виде у области спречавања корупције.

Правосуђе ће посебно оптерећивати два проблема: (1) непостојање универзалних стандарда за то где треба повући граничну линију између хвале вредне радне дисциплине и злостављања и (2) стална бојазан о томе ко ће изоловати факторе који указују шта јесте, а шта није мобинг на радном месту. Култура и историја могу послужити као објашњење, али не и као изговор.

Овоме треба додати и непостојање веродостојних институција које би биле у стању да одговоре на жалбе о малтретирању на радном месту и које би се показале способним да спроведу закон. Питање је да ли треба само унапредити постојеће институције, попут судова, или створити нова тела, попут независних инспектора рада, односно антимобинг комисија.

Малтретирање на радном месту и корупцијски односи имају једну заједничку тачку: у оба случаја лични и јавни интереси су у сукобу. Разлика је у томе што је у корупцијским односима и подмићивачу и подмићеном добро, а друштву које штити јавне интересе лоше. У мобингу, пак, добро пролази само мобер (mobber, онај који малтретира, поремећена личност, мање способна, али моћна, без капацитета за љубав, креативност, давање и дељење), а лоше пролазе и жртва и друштво. Мобинг снагу црпи из ситуације у којој грађани не увиђају значај који треба придавати разликама између јавне и приватне сфере: наше друштво велики значај придаје јавној сфери, а миноран приватној. Стога, све док грађани не открију друштвени значај приватне сфере, борба против мобинга неће макнути с места.

Проблем мобинга је и његова индивидуализација: и мобер и жртва су најчешће појединци, ређе група. Сведено на интеракцијски ниво, малтретирање на радном месту јавно мњење не доживљава као проблем од општег, јавног интереса. Оно је кондиционирано (увежбано) тако да жртва малтретирања може припадати само неком колективитету, најчешће етничкој или верској скупини. Малтретирану oсобу на радном месту наши грађани још не препознају као озбиљан друштвени проблем. Следствено, пре ће стати у одбрану жртве етничког насиља него жртве мобинга на радном месту.

У нашем друштву, у коме је запослење привилегија, малтретирање на радном месту је стратегија преживљавања. Јавни сектор, у коме мобери злоупотребљавају дискрециона права одлучивања о потреби за радним местом и о нормама и стандардима у вези са тим, у време транзиције постаје идеално место за босинг (bossing): то су случајеви када претпостављени  злоставља једног по једног запосленог док не уништи целу групу или када група запослених злоставља претпостављеног. По правилу, босинг се практикује у време припрема за процес приватизације, а с циљем обезвређивања вредности капитала који се купује. У условима транзиције и приватизације једино су мобин-босинг стратегије биле ефикасне. Све друге су биле катастрофално лоше.

Мобинга као психолошког терора на радном месту друштво се не може ослободити без значајне стратегије. У том послу медији имају посебну улогу. Њихов задатак је да обелодањују сваки конкретни мобинг–скандал, и да га прате до самог краја. Медији су досад, и то ретко, само регистровали поједине случајеве, третирајући их као елементарну непогоду која погађа само појединца, а не и друштво. Медији морају престати са праксом да на малтретирање на радном месту гледају као на бљутаву малограђанску причу.

Мобинг је терор над недужном жртвом која трпи притисак асиметричног односа снага: жртва мобинга, изолована у колективу и од друштва, беспомоћно се брани. „Живим у друштву којег се гнушам, немоћан да га мењам, и осећам се као да уопште не припадам овом свету”, речи су једне такве жртве.

Аутор је професор социологије на Педагошком факултету у Сомбору