MOBING – STRATEGIJA PREŽIVLjAVANjA

Ministarstvo za rad i socijalnu politiku priprema nacrt zakona o takozvanom mobingu (mobbing). Predlog je da se zove „Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu”, mada je adekvatnije: „Zakon o zlostavljanju na radnom mestu”.

U pitanju su dve stvari. Prvo, zakonima se sankcionišu, a ne sprečavaju nečija dela, i stoga je nonsens da u imenu ovog zakona bude odrednica „sprečavanje”. Društvo to može činiti na niz drugih načina. Drugo, ovim zakonom se žele sankcionisati dela koja se odnose na maltretiranje (l. male tractare; fr. maltraiter; eng. maltreat) na radnom mestu kao značajnom socijalnom okruženju, dela koja loše utiču na udruživanje i saradnju, kvare međuljudske odnose, a štetna su ne samo za žrtvu nego i za društvo. Sledstveno, radi se o zakonu o maltretiranju na radnom mestu.

Mobing je krivično delo koje najveću štetu nanosi žrtvi i njegovoj porodici, ali i organizacijama i društvu u celini. Kumulativni efekti mobinga su štetni ne samo za pojedinca i organizacije nego i za društvo u celini. Troškovi mobinga po jednoj žrtvi u skandinavskim zemljama kreću se između 30.000 i 100.000 dolara (Heinz Leymann). A kako pokazuju istraživanja Improvement of Living and Working Condition o stanju mobinga u zemljama članicama EU, u 2000. godini 13 miliona zaposlenih bilo je meta mobinga. Ako ne postoji niko osim pravosuđa voljan da realizuje ideju o sprečavanju mobinga, ona će, kao i mnoge druge ideje, ostati beskorisna. Neće biti dobro ako se maltretiranje na radnom mestu identifikuje kao „trule jabuke” i kao takvo izloži zakonskim kaznama. Loši učinci takvog odnosa prema krupnom društvenom problemu najbolje se vide u oblasti sprečavanja korupcije.

Pravosuđe će posebno opterećivati dva problema: (1) nepostojanje univerzalnih standarda za to gde treba povući graničnu liniju između hvale vredne radne discipline i zlostavljanja i (2) stalna bojazan o tome ko će izolovati faktore koji ukazuju šta jeste, a šta nije mobing na radnom mestu. Kultura i istorija mogu poslužiti kao objašnjenje, ali ne i kao izgovor.

Ovome treba dodati i nepostojanje verodostojnih institucija koje bi bile u stanju da odgovore na žalbe o maltretiranju na radnom mestu i koje bi se pokazale sposobnim da sprovedu zakon. Pitanje je da li treba samo unaprediti postojeće institucije, poput sudova, ili stvoriti nova tela, poput nezavisnih inspektora rada, odnosno antimobing komisija.

Maltretiranje na radnom mestu i korupcijski odnosi imaju jednu zajedničku tačku: u oba slučaja lični i javni interesi su u sukobu. Razlika je u tome što je u korupcijskim odnosima i podmićivaču i podmićenom dobro, a društvu koje štiti javne interese loše. U mobingu, pak, dobro prolazi samo mober (mobber, onaj koji maltretira, poremećena ličnost, manje sposobna, ali moćna, bez kapaciteta za ljubav, kreativnost, davanje i deljenje), a loše prolaze i žrtva i društvo. Mobing snagu crpi iz situacije u kojoj građani ne uviđaju značaj koji treba pridavati razlikama između javne i privatne sfere: naše društvo veliki značaj pridaje javnoj sferi, a minoran privatnoj. Stoga, sve dok građani ne otkriju društveni značaj privatne sfere, borba protiv mobinga neće maknuti s mesta.

Problem mobinga je i njegova individualizacija: i mober i žrtva su najčešće pojedinci, ređe grupa. Svedeno na interakcijski nivo, maltretiranje na radnom mestu javno mnjenje ne doživljava kao problem od opšteg, javnog interesa. Ono je kondicionirano (uvežbano) tako da žrtva maltretiranja može pripadati samo nekom kolektivitetu, najčešće etničkoj ili verskoj skupini. Maltretiranu osobu na radnom mestu naši građani još ne prepoznaju kao ozbiljan društveni problem. Sledstveno, pre će stati u odbranu žrtve etničkog nasilja nego žrtve mobinga na radnom mestu.

U našem društvu, u kome je zaposlenje privilegija, maltretiranje na radnom mestu je strategija preživljavanja. Javni sektor, u kome moberi zloupotrebljavaju diskreciona prava odlučivanja o potrebi za radnim mestom i o normama i standardima u vezi sa tim, u vreme tranzicije postaje idealno mesto za bosing (bossing): to su slučajevi kada pretpostavljeni  zlostavlja jednog po jednog zaposlenog dok ne uništi celu grupu ili kada grupa zaposlenih zlostavlja pretpostavljenog. Po pravilu, bosing se praktikuje u vreme priprema za proces privatizacije, a s ciljem obezvređivanja vrednosti kapitala koji se kupuje. U uslovima tranzicije i privatizacije jedino su mobin-bosing strategije bile efikasne. Sve druge su bile katastrofalno loše.

Mobinga kao psihološkog terora na radnom mestu društvo se ne može osloboditi bez značajne strategije. U tom poslu mediji imaju posebnu ulogu. Njihov zadatak je da obelodanjuju svaki konkretni mobing–skandal, i da ga prate do samog kraja. Mediji su dosad, i to retko, samo registrovali pojedine slučajeve, tretirajući ih kao elementarnu nepogodu koja pogađa samo pojedinca, a ne i društvo. Mediji moraju prestati sa praksom da na maltretiranje na radnom mestu gledaju kao na bljutavu malograđansku priču.

Mobing je teror nad nedužnom žrtvom koja trpi pritisak asimetričnog odnosa snaga: žrtva mobinga, izolovana u kolektivu i od društva, bespomoćno se brani. „Živim u društvu kojeg se gnušam, nemoćan da ga menjam, i osećam se kao da uopšte ne pripadam ovom svetu”, reči su jedne takve žrtve.

Autor je profesor sociologije na Pedagoškom fakultetu u Somboru