Manir medijske panike

Nedavno su nas mediji informisali o tome da je grupa od dvadeset srednjoškolaca u knjižari „Laguna” u centru Kruševca tražila knjigu Mein Kampf, a kada ih je prodavac obavestio da jenema u prodaji, oni su se, navodno, podelili u manje grupe sa zadatkom da pročešljaju „crno tržište” uličnih prodavaca. Novinari su nameru učenika da kupe pomenutu knjigu okarakterisali kao oblik prestupničkog ponašanja i time učenike etiketirali kao „naci-devijante”.

Mada se doima kao medijski performans, ovaj slučaj je školski primer preteranog i senzacionalističkog izveštavanja kome je cilj da uzbuni javnost i da dovede do moralne panike – preterane reakcije prema Ali-babi i dvadeset nacista iz školskog dvorišta. Izazivanje moralne panike – manir novinarskog ponašanja koji se i dalje ne sankcioniše – većina medijskih kuća više ceni nego objektivno izveštavanje.

U našim medijima posebno se neguje manipulativno-inflatorno informisanje. Dobrim medijskim diskursom se smatra izveštavanje u kome su značenje (smisao)samog izveštaja i značaj (važnost) predmeta izveštavanja u neskladu. Namera takvog novinarstva jestevidljiva golim okom – ali se naknadnom pameću bitka ne dobija. Na jučerašnju vest se gleda kao na oteklu vodu koja ne okreće mlinski kamen.

Iako preterano i senzacionalističko izveštavanje dovodi do moralne panike, krivci za posledice burnog reagovanja nisu kreatori nego korisnici informacija. Štaviše, čak i kada je izvesno da takvo izveštavanje neposredno utiče na slabljenje moći društva, novinari se ne smatraju odgovornim za stanje društvene anomije.

Inflatorno informisanje je pogubno za demokratiju, kao što je i inflatorna ekonomija pogubna za privredu. Kao što koruptivno-inflatorna ekonomija iznutra razara tkivo privrednih struktura, tako i manipulativno-inflatorno informisanje uništava društveni i kulturni kapital kojim se povezuju raznoliki društveni i kulturni elementi. Korupcija i manipulacija su reči bliznakinje.

Drugo, malo je verovatno da je grupu etiketiranih učenika činilo dvadeset učenika. Mladi se u tako velikim grupama nikad ne pojavljuju osim kao „generacija” na kraju školovanja. Vršnjačke grupe se konstituišu po principu prijateljstva, to jest „drugarstva”, kao posebne mreže društvenih odnosa mladih. Njihove veze se ne temelje na čvrstom nego na labavom osećanju pripadnosti, strukturama uzanog kruga prijateljstva, a to su vrednosti koje se ne mogu dovesti u vezu s pravim nacizmom.

Treće, malo je onih koji znaju šta je danas srednja škola. Ona deluje više kao jedna anomična struktura u raspadanju i više liči na interregnum između nastavnika i učenika, a manje kao klasični kulturni i moralni monument. U istraživanju srednjoškolaca Francuske jedan učenik kaže: „Škola ne postoji, nas baš briga, ali ovako je super.” Srednja škola je jedan mladalački prostor u kome koegzistiraju desetine grupa učenika nezavisno od škole (F. Dibe).

Moguće je da se upravo iz takve srednje škole grupa učenika pridružila grupi „drugara” koji su u traganju za identitetom naleteli na Mein Kampf. Neki su se pridružili iz straha da će u suprotnom biti društveno marginalizovani i izolovani, to jest da ih već sutra čeka usamljeno tumaranje po školskom dvorištu, kao znak obelodanjivanja njihove društvene izolovanosti koju neće moći podneti. Izostaće čak i toliko željene poruke – a to je tek nepodnošljivo! Drugi su se možda pridružili iz straha da će morati naknadno trpeti posledice bulinga (kinjenja, maltretiranja) ili zlostavljanja nekog jačeg pojedinca ili grupe vršnjaka. Za sve njih je teško reći da su „devijanti” koji su se udružili u zločinački poduhvat s namerom da posle čitanja Mein Kampf i sami postanu nacisti. Još teže je dokazati da samo čitanje čitaoca čini nacistom.

I na kraju, a šta ako su srednjoškolci hteli da kupe neki drugi Mein Kampf, a ne onaj Adolfa Hitlera. Na primer, dramu Mein Kampf Svetislava Basare, koju je nedavno objavila izdavačka kuća „Laguna”, u čijoj su knjižari učenici i hteli da kupe knjigu. Ili su možda tragali za farsom Mein Kampf Georga Taborija, koju je objavio ORBIS Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Šta ako je podnaslov Basarine drame – „čitav svet je bolnica, ko to shvati na vreme ima šansu da ostane zdrav” – privukao mlade Kruševljane da pročitaju basarijanski Mein Kampf, kao jednu od najboljih kritika kako prošlosti tako i budućnosti našeg društva.

Možda je ova opcija ključ kojim je novinar trebalo da otključa vrata koja vode do kruševačkih nacista iz školskog dvorišta.

Sociolog, univerzitetski profesor