Манир медијске панике

Недавно су нас медији информисали о томе да је група од двадесет средњошколаца у књижари „Лагуна” у центру Крушевца тражила књигу Mein Kampf, а када их је продавац обавестио да јенема у продаји, они су се, наводно, поделили у мање групе са задатком да прочешљају „црно тржиште” уличних продаваца. Новинари су намеру ученика да купе поменуту књигу окарактерисали као облик преступничког понашања и тиме ученике етикетирали као „наци-девијанте”.

Мада се доима као медијски перформанс, овај случај је школски пример претераног и сензационалистичког извештавања коме је циљ да узбуни јавност и да доведе до моралне панике – претеране реакције према Али-баби и двадесет нациста из школског дворишта. Изазивање моралне панике – манир новинарског понашања који се и даље не санкционише – већина медијских кућа више цени него објективно извештавање.

У нашим медијима посебно се негује манипулативно-инфлаторно информисање. Добрим медијским дискурсом се сматра извештавање у коме су значење (смисао)самог извештаја и значај (важност) предмета извештавања у нескладу. Намера таквог новинарства јестевидљива голим оком – али се накнадном памећу битка не добија. На јучерашњу вест се гледа као на отеклу воду која не окреће млински камен.

Иако претерано и сензационалистичко извештавање доводи до моралне панике, кривци за последице бурног реаговања нису креатори него корисници информација. Штавише, чак и када је извесно да такво извештавање непосредно утиче на слабљење моћи друштва, новинари се не сматрају одговорним за стање друштвене аномије.

Инфлаторно информисање је погубно за демократију, као што је и инфлаторна економија погубна за привреду. Као што коруптивно-инфлаторна економија изнутра разара ткиво привредних структура, тако и манипулативно-инфлаторно информисање уништава друштвени и културни капитал којим се повезују разнолики друштвени и културни елементи. Корупција и манипулација су речи близнакиње.

Друго, мало је вероватно да је групу етикетираних ученика чинило двадесет ученика. Млади се у тако великим групама никад не појављују осим као „генерација” на крају школовања. Вршњачке групе се конституишу по принципу пријатељства, то јест „другарства”, као посебне мреже друштвених односа младих. Њихове везе се не темеље на чврстом него на лабавом осећању припадности, структурама узаног круга пријатељства, а то су вредности које се не могу довести у везу с правим нацизмом.

Треће, мало је оних који знају шта је данас средња школа. Она делује више као једна аномична структура у распадању и више личи на interregnum између наставника и ученика, а мање као класични културни и морални монумент. У истраживању средњошколаца Француске један ученик каже: „Школа не постоји, нас баш брига, али овако је супер.” Средња школа је један младалачки простор у коме коегзистирају десетине група ученика независно од школе (Ф. Дибе).

Могуће је да се управо из такве средње школе група ученика придружила групи „другара” који су у трагању за идентитетом налетели на Mein Kampf. Неки су се придружили из страха да ће у супротном бити друштвено маргинализовани и изоловани, то јест да их већ сутра чека усамљено тумарање по школском дворишту, као знак обелодањивања њихове друштвене изолованости коју неће моћи поднети. Изостаће чак и толико жељене поруке – а то је тек неподношљиво! Други су се можда придружили из страха да ће морати накнадно трпети последице булинга (кињења, малтретирања) или злостављања неког јачег појединца или групе вршњака. За све њих је тешко рећи да су „девијанти” који су се удружили у злочиначки подухват с намером да после читања Mein Kampf и сами постану нацисти. Још теже је доказати да само читање читаоца чини нацистом.

И на крају, а шта ако су средњошколци хтели да купе неки други Mein Kampf, а не онај Адолфа Хитлера. На пример, драму Mein Kampf Светислава Басаре, коју је недавно објавила издавачка кућа „Лагуна”, у чијој су књижари ученици и хтели да купе књигу. Или су можда трагали за фарсом Mein Kampf Георга Таборија, коју је објавио ОРБИС Југословенског драмског позоришта. Шта ако је поднаслов Басарине драме – „читав свет је болница, ко то схвати на време има шансу да остане здрав” – привукао младе Крушевљане да прочитају басаријански Mein Kampf, као једну од најбољих критика како прошлости тако и будућности нашег друштва.

Можда је ова опција кључ којим је новинар требало да откључа врата која воде до крушевачких нациста из школског дворишта.

Социолог, универзитетски професор