Каква будућност чека српско село

Према најновијем попису у Србији постоји 4.712 насељених места, од којих у 475 нема ниједног детета, у 55 ниједне жене, а у 545 ниједне жене у фертилном периоду између 15. и 34. године. До половине 21. века прети потпуни нестанак чак 3.193 села.

Своју егзистенцију на селу житељи остварују углавном бављењем пољопривредном производњом. Да би се неко бавио пољопривредом мора да поседује пољопривредно земљиште и основне машине – трактор, плуг, шпартач, прскалицу, грабуље... С обзиром на цену пољопривредног земљишта и машина, тешко да би неко одлучио да се бави пољопривредом без претходно обезбеђених минималних услова.

Значи да је основни задатак креатора политике да покуша да задржи на селу оне који тамо живе и да сачува бар део села којима, по предвиђању демографа, прети суморна будућност.

Према попису пољопривреде, у Републици Србији има 506.385 регистрованих пољопривредних газдинстава, која у просеку поседују 6,4 хектара обрадивог земљишта. Просечна старост носиоца пољопривредног газдинства је 60 година, а тек сваки једанаести млађи је од 40 година.

С просечном површином пољопривредног земљишта пољопривредно газдинство није економски одрживо, тако да Министарство пољопривреде треба да промени правилник о издавању пољопривредног земљишта у државној својини како би бар део села избегао суморну будућност коју предвиђају демографи.

У државној својини је 396.869 хектара, од којих је обрадиво око 285.000. Према садашњем правилнику, државно земљиште се прво издаје по праву пречег закупа и уступања без накнаде, а остатак (за који нема потпуно тачних података, али је сигурно већи од 200.000) путем лицитације у два круга. У првом кругу није ограничена површина земљишта по лицитанту па зато треба изменити правилник у тачки 23 став један, који се брише и гласи: у првом кругу максимална површина по једном лицитанту је 20 хектара, да би и мали и млади пољопривредници имали шансу да учествују поред правних лица (приватизованих пољопривредних добара и комбината) и локалних агротајкуна. У тачки 23 додаје се став 4 – пољопривредно земљиште за ратарске културе издаје се максимално на пет година.

У најновијим лицитацијама земљиште је издавано на 15, а у неким случајевима и на 30 година, што потпуно обесмишљава будуће газдовање пољопривредним земљиштем у државној својини и у данашњим политикама, нпр. право пречег закупа, као и шансе да неки будући млади пољопривредник учествује у лицитацији.

Ово решење државу ништа не кошта, а било је на снази до 2014. године.

Пољопривредно земљиште у државној својини је власништво свих грађана Републике Србије и њеним газдовањем треба да се остварује јавни и државни интерес, а то је сигурно опстанак што више села, а не претварање у тракторске станице.

Душан Јокић,
мали пољопривредни произвођач, Стари Лец, општина Пландиште, Јужни Банат