Укра­јин­ски ко­ман­дант из ср­ца Ру­си­је

Но­ви ко­ман­дант укра­јин­ске вој­ске ге­не­рал Олек­сан­др Сир­ски је син ру­ског пу­ков­ни­ка у пен­зи­ји. Ро­ђен је 26. ју­ла 1965. у се­лу Но­вин­ки, у Вла­ди­мир­ској обла­сти, у ср­цу Ру­си­је.

Ре­пор­те­ри „Ро­сиј­ске га­зе­те”, про­вла­ди­не ру­ске но­ви­не, за­пу­ти­ли су се та­мо, у род­но ме­сто, да­нас љу­тог не­при­ја­те­ља Ру­ске Фе­де­ра­ци­је. Ни­су мо­ра­ли да иду да­ле­ко – Мо­сков­ска област се на ис­то­ку гра­ни­чи с Вла­ди­мир­ском.

Кад су ми­сли­ли да су до­шли на циљ, ис­по­ста­ви­ло се да су на по­гре­шном тра­гу. У Вла­ди­мир­ској обла­сти се чак пет се­ла зо­ву Но­вин­ки. Оно пра­во су на­шли из тре­ћег по­ку­ша­ја.

„То је ма­ло се­ло. Из­бро­ја­ли смо че­тр­де­се­так ку­ћа. Али ве­ћи­на су, по све­му су­де­ћи, без љу­ди. Куд год се по­гле­да дво­ри­шта за­тр­па­на сне­гом и огром­ни сме­то­ви за ко­је ни­ко­га ни­је бри­га. Би­ће да су то ви­кен­ди­це, углав­ном ма­ле и др­ве­не”, пр­ви је ути­сак ре­пор­те­ра ко­ји су у по­моћ по­зва­ли Јев­ге­ни­ја Фјо­до­ро­ва, исто­ри­ча­ра Вла­ди­мир­ске обла­сти.

Са­зна­ли су да је са­мо пет ку­ћа на­ста­ње­но (по по­пи­су из 2021. има све­га осам жи­вих ду­ша), али иако не­ма ни се­о­ску про­дав­ни­цу, ме­сто им ни­је из­гле­да­ло за­пу­ште­но. Је­ди­на ули­ца је очи­шће­на од сне­га, а уз њу је и те­ле­фон­ска го­вор­ни­ца. Ни­су про­ве­ра­ва­ли да ли ра­ди, јер им ни­је би­ло до про­би­ја­ња кроз снег до гу­ше.

Пра­те­ћи на­ви­га­ци­ју сти­гли су до ку­ће број 31. Од др­ве­та је, с тра­го­ви­ма од по­жа­ра, огра­ђе­на та­ра­бом.

– Ту је жи­ве­ла ба­ка Алек­сан­дра Сир­ског. По­ро­ди­ца с дво­је де­це се до­се­ли­ла по­сле ра­та. Ње­го­ва мај­ка Људ­ми­ла је би­ла при­ја­вље­на на тој адре­си, па су, ка­кав је та­да био оби­чај, та­мо при­ја­ви­ли и си­на, ма­да су, по све­му су­де­ћи, Сир­ски у то вре­ме већ жи­ве­ли у вој­ном гра­ди­ћу Ко­сте­ре­во-1, не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра одав­де, где је слу­жио ње­гов отац Ста­ни­слав. Не­ма сум­ње да је ма­ли Са­ша као де­те био че­сто ов­де – ис­при­чао је Фјо­до­ров.

Али ком­ши­је ни­су би­ле рас­по­ло­же­не за при­чу. По­ја­вљу­је се пен­зи­о­нер­ка с уну­ком, би­ла је ја­сна: „Не зна­мо ми ни за ка­квог Сир­ског и не же­ли­мо ни да зна­мо!”

Ку­ћа број 31 је про­ме­ни­ла не­ко­ли­ко вла­сни­ка. Ба­ба са­да­шњег глав­но­ко­ман­ду­ју­ћег Ору­жа­ним сна­га­ма Укра­ји­не се ни­је пре­зи­ва­ла Сир­ски и жи­ве­ла је од се­ћа­ња на му­жа Ива­на Кур­ки­на, ју­нач­ки по­ги­ну­лог у ра­ту. Кад је умр­ла, Алек­сан­дар (ко­га у Ки­је­ву пред­ста­вља­ју као Олек­сан­дра) је до­шао на са­хра­ну из Укра­ји­не.

Он је кре­нуо оче­вим сто­па­ма. За­вр­шио је вој­ну шко­лу у Мо­скви, ода­кле је 1986. рас­по­ре­ђен у Укра­ји­ну за ко­ман­ди­ра мо­то­ри­зо­ва­ног пе­ша­диј­ског во­да 426. мо­то-стре­љач­ког пу­ка 25. мо­то-стре­љач­ке ди­ви­зи­је у гра­ду Луб­ни. При­ли­ком рас­па­да СССР-а ни­је се вра­тио у Ру­си­ју. Укра­ји­на му је пр­ву слу­жбу по­ве­ри­ла у На­ци­о­нал­ној гар­ди у Чу­гу­је­ву у Хар­ков­ској обла­сти.

Отац, мај­ка и брат Олег су оста­ли у Вла­ди­ми­ру, древ­ном ру­ском гра­ду. И да­нас жи­ве та­мо. Уче­ство­ва­ли су у Мар­шу „Бе­смрт­ног пу­ка”, шет­њи ру­ских ро­до­љу­ба, ко­ја ожи­вља­ва се­ћа­ње на ру­ске и со­вјет­ске рат­ни­ке (и де­да по оцу му је био у ра­ту). Олег је за Тас ре­као да већ го­ди­на­ма не­ма ни­ка­кве ве­зе са сво­јим бра­том, ко­ји је у Укра­ји­ни по­стао Олек­сан­др, по­што су та­мо ру­ска име­на по­ста­ла не­по­жељ­на.

У ру­ским ме­ди­ји­ма је об­ја­вље­но да је да­на­шњи ге­не­рал Сир­ски по­след­њи пут био у Ру­си­ји 2014. Ком­ши­је не осу­ђу­ју ње­го­ве ро­ди­те­ље за ко­је ис­ти­чу да су до­бри љу­ди и са­о­се­ћа­ју с њи­ма због си­ту­а­ци­је у ко­јој су се на­шли.

Де­ло­круг ра­да Сир­ског у укра­јин­ској вој­сци је би­ла и са­рад­ња с НА­ТО-ом. Ка­да је из­био су­коб у Дон­ба­су по­ста­вљен је за на­чел­ни­ка шта­ба ан­ти­те­ро­ри­стич­ке опе­ра­ци­је, ка­ко ју је зва­нич­но на­зва­ла укра­јин­ска власт. Ко­ман­дант Здру­же­ног опе­ра­тив­ног шта­ба Ору­жа­них сна­га Укра­ји­не 2019. и та­да, по­сле по­бе­де на из­бо­ри­ма, Зе­лен­ски га је ода­брао за ко­ман­дан­та Коп­не­не вој­ске. Ге­не­рал-пу­ков­ник је од 2020. го­ди­не.

Про­гла­шен је 5. апри­ла 2022. за хе­ро­ја Укра­ји­не и од­ли­ко­ван Ор­де­ном злат­не зве­зде за лич­ну хра­брост и не­про­це­њив до­при­нос од­бра­ни др­жав­ног су­ве­ре­ни­те­та и те­ри­то­ри­јал­не це­ло­ви­то­сти ове зе­мље. То је за­слу­жио као ко­ман­дант од­бра­не Ки­је­ва, ма­да је Пу­тин ви­ше пу­та ре­као да је вој­ску по­ву­као по на­го­во­ру ко­ле­га из Фран­цу­ске и Не­мач­ке да Укра­ји­на не би пот­пи­са­ла при­мир­је с пи­што­љем на сле­по­оч­ни­ци. Сир­ском у Укра­ји­ни при­пи­су­ју за­слу­ге и што је ру­ска вој­ска од­ба­че­на од Хар­ко­ва. Ру­си га пак спо­ми­њу по ка­та­стро­фал­ним укра­јин­ским по­ра­зи­ма код Де­баљ­це­ва 2015. и Ар­тјо­мов­ска (Бах­му­та) про­шле го­ди­не.

Бри­тан­ски „Еко­но­мист” га је пред­ста­вио као „хи­пе­рак­тив­ног пе­дан­та” ко­ји у шта­бу сва­ко­днев­но ве­жба у те­ре­та­ни, убе­ђе­ног при­ста­ли­цу де­цен­тра­ли­зо­ва­ног ко­ман­до­ва­ња, ко­ји ве­ли­ки зна­чај при­да­је мо­рал­ном ду­ху вој­ни­ка, а у исто вре­ме спрем­ног да при­хва­ти ве­ли­ке гу­бит­ке на фрон­ту. Због овог по­след­њег је и до­био на­дим­ке Ка­са­пин и Ге­не­рал 200 (ши­фра за по­ги­ну­ле).

Та­ма­ра, су­пру­га Сир­ског, ин­спек­тор је Др­жав­не по­ре­ске упра­ве. По зва­нич­ним по­да­ци­ма, има два си­на, али ста­ри­ји, Ан­тон, ко­ји жи­ви у Сид­не­ју, ре­као је да му је он за­пра­во очух и да му је брак с ње­го­вом мај­ком дру­ги. На­вод­но је с њим рас­кр­стио 2014, ка­да је на пи­та­ње шта се де­ша­ва на Дон­ба­су до­био од­го­вор: „Та­ква је по­ли­ти­ка, та­ко тре­ба.” Због то­га га је Ан­тон оце­нио као ка­ри­је­ри­сту.