Аутофаул владе

Пре неки дан на тениском турниру у Мадриду румунски играч Ханеску, у жељи да нашем Ђоковићу врати лоптицу, толико је самог себе опаучио рекетом по нози да је морао да преда меч. Направио је такав аутофаул какав му вероватно нико цивилизован на такав начин не би учинио. Поготово у том спорту.

Нешто слично, али у слављеничком расположењу, због „одличних” сто дана, направилаје себи наша влада одлукама о повећању цене гаса за 60 одсто, а претплате и импулса за фиксну телефонију – од чак неколико пута. Ред је да се „јубилеј” зачини нечим великим. Макар то била и енормна поскупљења.

Нико иоле економски писмен не може одговорној влади да замери што у време озбиљне светске енергетске кризе, а поготово у Србији, која у тим ресурсима већ поодавно оскудева, води „оштрију” политику цена и да где год је то могуће исправља – диспаритете, односно да цене енергената усклађује с њиховим вредностима у свету или бар окружењу. Јер, коначно, у ово време реалне економије све има своју цену и она се на овај или онај начин мора платити.

Али, у овом случају проблем није у намери да се исправе старе грешке и ниске цене из прошлих година, већ у драконској мери којом је то учињено. Нечувено је једнократно повећање цене природног гаса за домаћинства од свих 60 процената. Горива које највише користе у Војводини, до јуче истицане за пример осталима у Републици зато што све више користи јефтин и еколошки најпримеренији енергент. О политичким, економским и другим импликацијама такве одлуке сувишно је и говорити.

Са оволиким поскупљењем, домаћинства која су се прикључила на гасовод не само да су економски кажњена, већ је свим потенцијалним корисницима у градовима централне Србије, до којих се полако провлаче цеви, упућена недвосмислена порука – дижите руке од тог посла. Не исплати се. Струја је јефтинија!

Следећа порука владе, зашто не, може да буде – шта ће нам и гасни аранжман са Русијом ако нам, уз поклањање НИС-а, стигне папрено скуп енергент који мало ко може да плати.

Шта рећи тек за цене услуга фиксне телефоније? Образложење, које може више да засмеје него да умири, по коме цене, ето, из разноразних разлога нису одавно мењане. Сада је надлежно регулаторно тело нашло да их доведе у „склад”, а влада у то не може да се меша. Шта то казује? Ништа друго до одсуство сваке дугорочније економске, а потом и секторске политике.

Владе се код нас мењају, безмало, сваких годину и по и у њима се на министарским местима врте готово исти људи. Они, тобоже, не знају за страшне диспаритете у својим ресорима који се, какав је ред, полако и поступно пеглају, а не преко колена. Па онда поскупљења више личе на одмазду него на уобичајену економску меру.

Чудно је да ову прилику влада није „увеличала” и поскупљењем струје од једно 50 одсто, јер је и електрична енергија код нас већ годинама упола јевтинија него у комшилуку. Чему ценовна дискриминација електропривреде?

Биће добро ако 200 дана владе не будемо славили у хладним становима и уз – свеће.