Драма са црним хумором

После летошњег упечатљивог наступа на међународном фестивалу Синема сити у Новом Саду, филм „Није крај”, хрватског редитеља Винка Брешана, сутра увече биће пред београдском публиком на свечаној премијери у великој дворани „Сава центра”.

Наш стари знанац Винко Брешан се после успеха комичних филмова „Како је почео рат на мом отоку”, „Маршал” и узбудљиве ратне драме „Свједоци”, поново вратио црном хумору, неочекиваној љубавној романси у хрватско-српском копродукцијском филму (загребачки „Интер филм” и београдски „Ванс”) с којим су наговештени неки плодоноснији и ведрији дани у кинематографијама суседних земаља. У филму који је настао према драмама Мате Матишића, у фокусу је љубавна драма између хрватског ратног ветерана и српске порно глумице чија се трагична судбина расплиће пред очима гледалаца. Уз изврсне хрватске глумце, предвођене врсним комичарем Предрагом Вушовићем Пређом и Иваном Херцегом, сјајну улогу у филму остварила је и наша глумица Нада Шаргин, а у филмским минијатурама упечатљиви су и Војислав Воја Брајовић и Бранко Цвејић.

У разговору за „Политику”, Винко Брешан, између осталог, говори и о свом истрајавању на комуникацији са реалношћу и догађајима који су обележили и наш заједнички простор и наше заједничко време.

„Није крај” такође кореспондира са реалношћу, са догађајима који би могли бити истинити у овом нашем времену и на нашим просторима?

Када год радим филм свестан сам тога да се филмови могу бавити оним што се могло догодити, а не оним што се догодило, стварајући тако нову реалност. Питање је, наравно, у којој мери у комуникацији са публиком филм може доказати властиту истинитост, односно своје припадништво овом времену и овом простору. Верујем да овај филм то напросто може, али није на мени да о томе судим.

Својевремено, додељујући Вам награду за филм „Свједоци”, Јиржи Менцл је у образложењу написао и да „ниједна истина не може бити толико тешка колико је тешко њено прикривање”. Чини се да ниједан редитељ са ових простора није тако истрајно реаговао на распад Југославије, на ратове, братоубилаштво, као што сте то чинили Ви у сва четири своја филма?

Рођен сам 1964. године, што значи да сам одрастао у Југославији. Неке важне периоде у животу прошао сам у заједничкој земљи. С друге стране, довољно сам млад да ме распад Југославије и мракови рата узбуде и узнемире, те сам на све то реаговао у моја четири филма на овај или онај начин. Дакле, ја се бавим оним што ме мучи. Наравно, ако видим да моје недоумице и размишљања може да препозна публика и они који вреднују филмове као уметничка дела то ме, природно, весели.

После „Свједока” Ви се у филму „Није крај” враћате црној комедији. Згодно средство за пласирање тешког садржаја?

Нисам толико паметан да калкулишем, да радим главом а не желуцем. Моја прва два филма били су комедије јер сам имао потребу да кроз хуморни дискурс говорим о нашем времену. „Свједоци” је био драма јер нисам могао наћи никакав другачији начин да на проблем о којем је говорио овај филм гледам из хуморног угла. „Није крај” је комбинација мене из времена комедије и мене из времена драме, с тим што је комедија сада мало горча и мало мрачнија јер сам, вероватно, и ја у међувремену постао такав. Одговорити на питање зашто је филм таквог жанра, за мене је исто као одговорити на питање зашто је наш живот у жанру комедије и драме.

За полазиште филма „Није крај” Ви сте посегли за драмском прозом Мата Матушића који је, судећи по новим хрватским филмовима, тренутно филмски најизвођенији писац?

Мате Матушић је написао драмску трилогију коју је назвао „Посмртна трилогија”. За филм „Није крај” узео сам две његове драме, од којих је једна са више а друга са мање хумора. Осим тога, Мате Матушић припада мојој генерацији, и њега у драмама муче иста питања као и мене у мојим филмовима, а на страну то што је он мој најбољи пријатељ и особа која ми веома прија и паше.

У свим Вашим филмовима видно је умеће рада са глумцима, међусобно поверење и поштовање. Тако је било и са Надом Шаргин, Војом Брајовићем...?

Рад са њима је био фантастичан! Ја нисам редитељ у луткарском позоришту и искрено верујем да сам особа која само усмерава глумачку енергију и задужен сам за њено препознавање. Никада се не бих усудио да глумцу кажем како треба да глуми, јер он то зна много боље него што бих му ја могао казати. Ако неко хвали мој рад са глумцима, то ме веома радује, јер то значи да хвали моје веровање у глумце и њихово искрено глумачко исказивање.

Филм „Није крај” дочекан је са овацијама на летошњем фестивалу Синема сити у Новом Саду. Како ишчекујете београдску премијеру?

Ово је права, не само техничка, већ суштинска српско-хрватска копродукција зато што је ово српско-хрватска прича која се у подједнакој мери тиче и Хрватске и Србије. Гледајући на то, наравно, да ми је српска премијера исто тако важна као она у Хрватској и да се сусрету са публиком искрено веселим.