Све нијансе берлинског мрака

Берлин – Одабиром ирско-белгијског филма „Мале ствари попут ових” Тима Миланса за свечано отварање 74. Берлинског фестивала постигнут је главни циљ – обезбеђивање присуства светских звезда на црвеном тепиху испред Берлинале паласта.

Уз Килијана Марфија као кандидата за Оскара за улогу у „Опенхајмеру” и главног глумца у Милансовом филму, црвеним тепихом је газио и оскаровац Мет Дејмон као продуцент „Малих ствари”, као и већ дуже одсутна Британка Емили Вотсон. Сам филм и није био пун погодак за свечано отварање значајног фестивала какав је берлински донедавно био. Премрачан је, тематски потенцијално занимљив, али редитељски и не баш импресиван. Интимни аспекти приче и интроспекција главног јунака Била Ферлонга – трговца угљем који се осамдесетих година прошлог века бори за егзистенцију своје жене и пет кћерки – најинтригантнији су делови филма заснованог на роману Клер Киган. Ферлонгово откриће поступака католичких часних сестара „Магдалениних перионица”, у којима су се „преваспитавале посрнуле младе девојке”, иницира суочавање са сопственом прошлошћу и пореклом, као и са саучесничким ћутањем града који контролише католичка црква.

У Берлину је Килијан Марфи изјавио да прича филма „Мале ствари попут ових” представља „ирску колективну трауму” изазвану обелодањивањем вековних поступака у самостану „Магдаленине перионице”, да уметност може бити „заиста користан мелем за ту рану”, да је књига Киганове у којој је „иронија то што хришћанин покушава да учини хришћански чин у нефункционалном хришћанском друштву” била бестселер у Ирској, јер као и филм поставља многа питања о саучесништву и ћутању и стиду. Мет Дејмон, који је филм продуцирао опет заједно са Беном Афлеком, изјавио је да су филмови попут „Малих ствари...” данас важнији него раније додајући и следеће: „Наш осећај је и – то ће остати док не банкротирамо – да је снимање доброг филма заиста противотров за било коју од ових актуелних политичких, али и филмски ’суперхеројских’ ствари, а на крају то је и вежба поверења са људима са којима радите, а затим и поверења публике којој не повлађујемо...”

Филм „Мале ствари попут ових” је уједно био и први виђен од 20 главних такмичарских филмова и ако је судити по самом почетку јасно је зашто се каже да је на фестивалу већ неколико година на делу „локарноизација Берлинала”. То је иначе алузија на чињеницу да је уметнички директор Берлинала Карло Шатријан пре тога био челник далеко мањег и оваквим (херметичнијим) филмовима наклоњенијег Локарно фестивала. То потврђује и други такмичарски филм „Другачији човек” њујоршког редитеља Арона Шимберга (већ је био приказан и на Санденсу), „прљава” њујоршка басна о карактерном глумцу Едварду, који пролази кроз експерименталну процедуру да би изгледао као жељени лик, све док не схвати да је испод нове коже и даље исти јадник и губитник. Његово ново лице из снова брзо се претвара у ноћну мору када је изгубио улогу „за коју је рођен”. Шимбергов филм је такође мрачан, задире у мутне сфере између самоперцепције и начина на који нас други доживљавају и све то у трајању од 112 минута.

Зрнце радости и топлине рано јутрос донео је пред критичаре ирански филм „Моја омиљена торта” ауторског пара Маријам Могадам и Бехташа Санаих (њихов филм „Балада о белој крави” био је приказан 2021. на Берлиналу), као дивно снимљена прича о седамдесетогодишњој удовици која од одласка ћерке у Европу живи сама. Та љупка старица ће једног поподнева током чајанке са пријатељима прекинути своју самотну рутину и ревитализовати љубавни живот. За љубав и романсу никада није касно и „Моја омиљена торта” ће тако хуманистички и духовито то и показати.

Нажалост, пред публиком у Берлинале паласту на званичној премијери неће се појавити аутори овог филма. Иранске власти забраниле су Маријам Могадам и Бехташу Санаиху путовање на Берлински фестивал. Уместо њих ирански глумци Лили Фархадпур и Исмаил Мехраби обратили су се саопштењем са њиховим потписом. У поруци се каже: „Данас ће, нажалост, без нашег присуства овде бити приказан филм за који смо потрошили три године свог живота. Осећамо се као родитељи којима је забрањено чак и да погледају своје новорођено дете. Данас нам није било дозвољено да уживамо у гледању филма са вама, проницљивом публиком овог значајног филмског фестивала. Тужни смо и уморни, али нисмо сами...”

Шта је разлог спречавања њиховог доласка у Берлин? Можда то што филм приказује жену која не носи хиџаб, која пије алкохол и плеше и што су се аутори потрудили да прикажу праву стварност иранских жена. Онакве какве оне јесу код куће и међу својим пријатељима. Али стварност се најчешће губи или замагљује слојевима цензуре и врло компликованим правилима које намеће иранска цензорска комисија. Случај аутора филма „Моја омиљена торта” само је један у већ дуже познатом низу...