„Магна” у магли процедура

Ниш – Навршило се месец дана од инцидента у канадској фабрици „Магна ситинг” у Алексинцу, када су се опасним хемикалијама у два узастопна дана отровала 162 радника. Срећом, није било тешко страдалих, а претпоставка је да је до контаминације ваздуха дошло услед  испарења лепка коришћеног приликом замене подних облога у производним погонима ове фабрике, као и испарења супстанце за лепљење страница пресвлака за аутомобиле. Већина радника који су имали здравствене тегобе збринута је у алексиначкој Општој болници и Хитној помоћи, а најтеже отровани у УКЦ Ниш на клиникама за токсикологију и ендокринологију.

Фабрика у Алексинцу због инцидента није радила две седмице. Првих дана фебруара производња је одлуком менаџмента настављена, уз напомену да је „пре поновног покретања производње спроведен широк спектар превентивних мера”. Како је пре петнаестак дана „Политика” незванично сазнала, јер појашњења шта се под широким спектром превентивних мера подразумева није било, промењени су сви филтери у систему климатизације и вентилације производног простора, урађена је дезинфекција погона и комплетно чишћење целокупног фабричког круга. Пре обнове производног процеса, у погоне је ушло петнаестак радника „Магне” у комплетној заштитној опреми, који су као „пробни пилоти” тестирали да ли је радно окружење безбедно.

Других информација о инциденту, посебно шта је тачан узрок масовног тровања и како је до њега дошло и ко је одговоран – није било. Остало се на формулацији „да је истрага у току и да ће истога часа када буде завршена јавност бити обавештена о свим анализама и налазима”.

Није, међутим, речено да се чека на анализе и извештаје, које се у Србији и не могу урадити, већ да се чека да из иностранства стигну нормативи и стандарди за утврђивање степена токсичности материјала, тј. чекају се стандарди према којима ће се утврдити колико су отровне и опасне хемикалије (лепкови) који су коришћени у Алексинцу и који су изазвали масовно тровање радника. Зна се једино да се ништа од тих хемикалија и лепкова не производи у Србији, већ да се увозе и користе у фабрикама попут алексиначке.

Наметнуло се много питања: од оног ко издаје дозволе за увоз потенцијално отровних материја и материјале, до тога да ли су такве хемикалије (лепкови) пре увоза проверени, и да ли уз себе имају сертификате о исправности. И ако су опасне по здравље људи, где се и на који начин безбедно чувају и примењују и како се са њима поступа.

Наравно, питање је и где се налазе и колико су далеко од наше земље ти стандарди за утврђивање степена токсичности увезених материја и колико времена треба да они стигну из иностранства. И да ли се, ако их већ немамо у Србији, по њих, по те стандарде у време напредних телекомуникационих веза са светом и савремених технологија, иде пешице?