Ниже плате због рада на даљину

Рад на даљину могао би радницима донети ниже плате у европским компанијама, јер фирме траже прилику да повећају производњу и смање трошкове, показују истраживања. Удаљене радне позиције брзо нестају и мењају се хибридним начинима рада, док компаније, укључујући технолошке гиганте широм света, долазе на насловне стране због захтева запосленима да се врате у канцеларије, у преокрету тренда за који су многи мислили да ће се задржати. Недавна студија коју је објавила платформа за управљање потрошњом „Плео” сугерише да готово једно од пет европских малих и средњих предузећа разматра смањење плата за раднике на даљину, пренео је портал Инвеститор.ме.

Идеја да се радницима на даљину плаћа мање није нова, али дебата је и даље у току. Док једни тврде да недостатак путовања на посао и слобода удаљених радника да живе где желе може резултирати мањом платом, други кажу да су радници на даљину подједнако продуктивни као и њихове колеге на лицу места и чак смањују трошкове за послодавце, па би њихов рад требало да буде једнако надокнађен.

Успркос великом броју оних који траже посао, а који одбијају да направе компромис у вези с удаљеним позицијама, послодавци се повлаче и окрећу се хибридним понудама, као својеврсном компромису између жељене флексибилности запослених и циља компаније за физичким присуством запослених. У децембру 2023. та бројка у САД-у је била релативно ниска, с удаљеним могућностима рада које су износиле једну десетину укупног броја позиција. У Европи је, међутим, прилично висока: у Великој Британији 43 одсто позиција су биле хибридне опције, док их је Француска имала 31 одсто. У Немачкој је исти проценат послова објављених на „ЛинкедИн” мрежи оглашен као хибридне позиције. У међувремену, удаљене радне позиције примају скоро пет пута већи удео пријава у односу на доступне послове, према платформи друштвених медија усмереној на пословање.

У овдашњем Закону о раду нису довољно решена питања око рада на даљину, у смислу обезбеђивања средстава за рад и накнаде трошкова за употребу тих средстава, осигурања у случају повреде на раду, трајања радног времена... Док надлежни подсећају да је рад од куће омогућен кроз актуелни Закон о раду, и то члановима 42 и 50, а то значи да је регулисан само као врста уговора о раду и као повремено обављање послова од куће, уз сагласност запосленог и послодавца, стручњаци за радно право и синдикати напомињу да то ипак није довољно добро дефинисано нити су тиме заштићена права радника. Подсећају да нису довољно прецизно законом регулисане тачке које се односе на надзор послодавца и ефикасност радника који ради од куће. Спорно је и питање обезбеђивања средстава за рад, јер је у иностранству уобичајено да послодавац даје компензацију запосленом зато што употребљава своју интернет везу и компјутер, а ако то није у могућности, онда треба да му то сам обезбеди. Ту су и недоумице око осигурања радника од повреде на раду, па би требало боље прецизирати шта је повреда на раду ако се рад обавља од куће.