Неке поуке за модерну Србију, али и за модерну Европу

  Владан Петров*

„Авнојевска” Југославија, за мање од пола века, три пута је мењала свој назив (Демократска Федеративна Југославија од 1943, Федеративна Народна Република Југославија од 1946. и Социјалистичка Федеративна Република Југославија од 1963) и имала три комплетна устава (1946, 1963. и 1974). Уставни амандмани из 1971. поткопали су темеље федералног уставног уређења СФРЈ и били „увертира” у последњи устав те велике државе. Уставом СФРЈ из 1974. Југославија је остала федерација више по називу, а по својим суштинским обележјима она је постала конфедерација (савез држава).

Федерализам према овом уставу почивао је на начелу договарања шест република и две аутономне покрајине. Устав је дефинисао покрајине као „конститутивне елементе федерације у саставу СР Србије”. Устав из 1974. не само да је успоставио државност федералних јединица, већ и аутономних покрајина. Оне су све имале своју уставотворну, законодавну, извршну и судску власт. Дакле, пет република су постале квазидржаве, а једна (Србија) је добила две квазидржаве на деловима своје територије – АП Војводину и АП Косово и Метохију. Такво државно уређење – ако се више и могло говорити о заједничкој држави – било је замишљено тако да Југославија „умре”, а не да „преживи”, имајући у виду све снажније дезинтеграционе процесе, који су, истини за вољу, живот ове државе пратили од њених „Версајских” почетака.

Устав СФРЈ из 1974, иако се погрдно назива „гробаром” друге Југославије, није био главни узрок њеног распада. Овај устав је само олакшао и убрзао процесе дезинтеграције. Својим кључним решењима у области државног, друштвеног и економског уређења, Устав је исцртао „државне границе” по републичким, па донекле и по покрајинским административним линијама.

Неретко се постављају питања шта би било да спољне прилике нису ишле у прилог дезинтеграционим процесима, да 1989. године није пао Берлински зид и да није дошло до слома реал-социјализма, да је главни „кохезивни фактор” социјалистичке Југославије њен доживотни председник Јосип Броз Тито био нешто млађи и да је могао поживети још коју деценију, да се „босански лонац” – по узору на амерички „melting pot” – дуже „грејао” на олимпијској сарајевској ватри и на југословенској поп култури осамдесетих, да је Југославија ушла у Европску заједницу итд. То су научно, и на било који други начин посматрано, неозбиљна питања, а одговори на њих не служе да извлачимо поуке за будућност.

Сигурно је, међутим, да Устав СФРЈ из 1974. није обичан историјски устав, који је у једном тренутку (1992) нестао у вртлогу грађанског рата. То је устав са којим је почео процес „парцелизације” некадашње велике мултиетничке и мултикултуралне државе, која је захватала подручја и средње и источне Европе. Тај процес није окончан дисолуцијом Југославије. Он траје, јер питање коначног статуса Косова није решено. Србија, односно њен апсолутно већински део, и даље се бори свим мирним, правно расположивим средствима да макар ублажи негативне последице процеса који је званично отпочео Уставом из 1974.

Добар устав штити и интегрише државу и друштво. Овај из 1974. је учинио супротно. Ако желимо да будемо део Европе, морамо се борити и против колективног менталитета који је Устав из 1974, добрим делом, учврстио у нашем друштву, а последице тога присутне су и данас. С друге стране, и Европа или, конкретније, Европска унија, мора бити свесна колико се процеси дезинтеграције лако запате, шире и преносе свуда где не постоји права демократија, где нема духа политичког и културног заједништва (у федерацијама се то назива „федералним духом”) и где се под паролом наводне борбе за владавину права систематски и организовано крше међународним правом зајемчена људска и мањинска права.

Интеграција је увек еволуција која захтева време и стрпљење и почива на делотворном принципу „јединства у различитостима”. Дезинтеграција је увек на свом крају дисолуција. Зачиње се у правном и политичком насиљу или његовом толерисању негде другде, „у туђој кући”, али се може завршити огољеним и неконтролисаним насиљем „пред” или и „у сопственом дворишту”. То, нажалост, није претпоставка или слутња, то је реалност модерне Европе.

Та реалност можда нема баш никакве везе са причом о Уставу СФРЈ из 1974. и са распадом Југославије, а можда ће се за 50 година, ако не пре, показати да је веза ипак постојала и да би све било другачије да је Европа уједињена на правим европским вредностима – оним просветитељским из 18. и 19. века, које су у другој половини 20. века замењене магловитом идејом заједничког европског наслеђа. А можда, кад је већ одавно касно за Југославију, није касно за једну такву Европу и за Србију у њој.

*Професор Правног факултета у Београду, судија Уставног суда и члан Венецијанске комисије