Пројекат Сава центра настао за месец дана

„Или срушите Сава центар или га обновите, само немојте дозволити да се то здање обруши некоме на главу”, завапио је у телефонском разговору за „Политику” Стојан Максимовић, пројектант здања, из свог дома у Бостону, новембра 2015. године. У међувремену његово „животно дело”, конгресни центар је реконструисан и отворен прошле године, а Максимовић није имао прилику да види како је то урађено. Умро је пре два дана у 91. години у америчкој држави Масачусетс, где је живео од 1987.

Сава центар са хотелом „Интерконтинентал” његово је најпознатије дело на овим просторима, а осим тог комплекса овај архитекта, рођен у Суботици 1934, пројектовао је јавне и стамбене зграде у Београду.

Његов стваралачки првенац почетком шездесетих година 20. века био је ресторан „Ушће”, данас „Национална класа” на левој обали Саве, зграду општине Нови Београд радио је са архитектом Браниславом Јовином, потписао је стамбене објекте на углу Јужног булевара и Максима Горког, куће у низу у Струмичкој улици у Шумицама, пројектовао је СЦ „Врачар”, стамбени солитер у Милешевској улици, зграду Петог општинског јавног тужилаштва у Устаничкој, а био је ангажован са коауторима и на изради планских докумената за поједине делове престонице… Овенчан је признањима попут Октобарске награде града Београда 1977. и Велике награде за архитектуру 1990.

Пре девет година Максимовић се осврнуо на катастрофално стање Сава центра и присетио се детаља из времена градитељског подухвата, за који је рекао да је саграђен да траје вечно.

– Прошле су скоро четири деценије откако је подигнут, а да није темељно реконструисан. Променили су се стандарди градње таквих објеката, али и захтеви корисника, и он је, иако још служи, одавно на вештачким апаратима. Замислите само да 40 година нису промењени алуминијумски и челични носачи стаклене фасаде у објекту који је угостио небројене културне догађаје. Да не говорим о томе колико енергије гута за хлађење и грејање – говорио је Максимовић.

Марта 1976. године на његов радни сто, за којим је тада обављао дужност главног пројектанта Дирекције за изградњу Београда, стигао је захтев из Скупштине града да дирекција обезбеди одржавање Конференције о европској безбедности и сарадњи КЕБС, 15. јуна 1977. У заглављу тог папира стајало је Кабинет председника СФРЈ и писало је: „Потребно је обезбедити рад конференције свих европских и других делегација у више сала капацитета 250–1.000 места уз прес и ТВ центар, пратеће службе и услуге на неодређено време.”

Да би се удовољило таквим захтевима требало је изградити посебан објекат – конгресни центар од око 50.000 квадрата. За свега месец дана Максимовић је морао да преда концептуално решење здања.

– Тај месец провео сам у изолацији, у кући за госте Скупштине града, у авионима између Париза, Копенхагена и Хелсинкија, које сам посетио да бих видео како су они тај посао савладали, у бесаним ноћима са мојим првим сарадником Радомиром Михаиловићем, главним инжењером конструкције – казивао је Максимовић.

Конференцијски центар, као прва фаза пројекта, завршен је за 11 месеци, од априла 1976. до почетка маја 1977. Две године касније целину од око 120.000 квадрата чиниле су конгресно-концертна дворана за 4.000 посетилаца и хотел „Интерконтинентал Београд”. Да је реч о врхунском делу савремене архитектуре тог времена најбоље сведочи податак да је Сава центар 1979. номинован за Прицкерову награду, установљену исте године.

Београдски комплекс био је међу топ десет објеката који су претендовали за највредније светско признање у архитектури. Сава центар није добио Прицкера али је постао симбол југословенског градитељства и политичке моћи тадашње државе и незаобилазна дестинација на културној мапи региона.

У регистар културних добара уписан је тек 2021. године. Годину пре тога променио је власника, од града га је купила компанија „Делта”, која на лето ове године треба да оконча обнову последњег дела конгресно-културног здања – чувене Плаве (концертне) дворане.

Визионар са топлином

Био је визионар, разумевао је архитектуру у широком културном контексту. Имао је урођен осећај за тренутак и прилике у којем се свет налазио а не само професија, умео је да одабере сараднике попут великог Бране Јовина, да изнесе пројекат, да буде вођа тима, а у исто време пун топлине и људскости. То су одлике изузетних људи какав је био Стојан Максимовић, каже за наш лист Ана Михаиловић, архитекта и кћерка покојног Радомира Михаиловића која се са Максимовићем срела последњи пут у Београду пре десетак година.