Projekat Sava centra nastao za mesec dana

„Ili srušite Sava centar ili ga obnovite, samo nemojte dozvoliti da se to zdanje obruši nekome na glavu”, zavapio je u telefonskom razgovoru za „Politiku” Stojan Maksimović, projektant zdanja, iz svog doma u Bostonu, novembra 2015. godine. U međuvremenu njegovo „životno delo”, kongresni centar je rekonstruisan i otvoren prošle godine, a Maksimović nije imao priliku da vidi kako je to urađeno. Umro je pre dva dana u 91. godini u američkoj državi Masačusets, gde je živeo od 1987.

Sava centar sa hotelom „Interkontinental” njegovo je najpoznatije delo na ovim prostorima, a osim tog kompleksa ovaj arhitekta, rođen u Subotici 1934, projektovao je javne i stambene zgrade u Beogradu.

Njegov stvaralački prvenac početkom šezdesetih godina 20. veka bio je restoran „Ušće”, danas „Nacionalna klasa” na levoj obali Save, zgradu opštine Novi Beograd radio je sa arhitektom Branislavom Jovinom, potpisao je stambene objekte na uglu Južnog bulevara i Maksima Gorkog, kuće u nizu u Strumičkoj ulici u Šumicama, projektovao je SC „Vračar”, stambeni soliter u Mileševskoj ulici, zgradu Petog opštinskog javnog tužilaštva u Ustaničkoj, a bio je angažovan sa koautorima i na izradi planskih dokumenata za pojedine delove prestonice… Ovenčan je priznanjima poput Oktobarske nagrade grada Beograda 1977. i Velike nagrade za arhitekturu 1990.

Pre devet godina Maksimović se osvrnuo na katastrofalno stanje Sava centra i prisetio se detalja iz vremena graditeljskog poduhvata, za koji je rekao da je sagrađen da traje večno.

– Prošle su skoro četiri decenije otkako je podignut, a da nije temeljno rekonstruisan. Promenili su se standardi gradnje takvih objekata, ali i zahtevi korisnika, i on je, iako još služi, odavno na veštačkim aparatima. Zamislite samo da 40 godina nisu promenjeni aluminijumski i čelični nosači staklene fasade u objektu koji je ugostio nebrojene kulturne događaje. Da ne govorim o tome koliko energije guta za hlađenje i grejanje – govorio je Maksimović.

Marta 1976. godine na njegov radni sto, za kojim je tada obavljao dužnost glavnog projektanta Direkcije za izgradnju Beograda, stigao je zahtev iz Skupštine grada da direkcija obezbedi održavanje Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji KEBS, 15. juna 1977. U zaglavlju tog papira stajalo je Kabinet predsednika SFRJ i pisalo je: „Potrebno je obezbediti rad konferencije svih evropskih i drugih delegacija u više sala kapaciteta 250–1.000 mesta uz pres i TV centar, prateće službe i usluge na neodređeno vreme.”

Da bi se udovoljilo takvim zahtevima trebalo je izgraditi poseban objekat – kongresni centar od oko 50.000 kvadrata. Za svega mesec dana Maksimović je morao da preda konceptualno rešenje zdanja.

– Taj mesec proveo sam u izolaciji, u kući za goste Skupštine grada, u avionima između Pariza, Kopenhagena i Helsinkija, koje sam posetio da bih video kako su oni taj posao savladali, u besanim noćima sa mojim prvim saradnikom Radomirom Mihailovićem, glavnim inženjerom konstrukcije – kazivao je Maksimović.

Konferencijski centar, kao prva faza projekta, završen je za 11 meseci, od aprila 1976. do početka maja 1977. Dve godine kasnije celinu od oko 120.000 kvadrata činile su kongresno-koncertna dvorana za 4.000 posetilaca i hotel „Interkontinental Beograd”. Da je reč o vrhunskom delu savremene arhitekture tog vremena najbolje svedoči podatak da je Sava centar 1979. nominovan za Prickerovu nagradu, ustanovljenu iste godine.

Beogradski kompleks bio je među top deset objekata koji su pretendovali za najvrednije svetsko priznanje u arhitekturi. Sava centar nije dobio Prickera ali je postao simbol jugoslovenskog graditeljstva i političke moći tadašnje države i nezaobilazna destinacija na kulturnoj mapi regiona.

U registar kulturnih dobara upisan je tek 2021. godine. Godinu pre toga promenio je vlasnika, od grada ga je kupila kompanija „Delta”, koja na leto ove godine treba da okonča obnovu poslednjeg dela kongresno-kulturnog zdanja – čuvene Plave (koncertne) dvorane.

Vizionar sa toplinom

Bio je vizionar, razumevao je arhitekturu u širokom kulturnom kontekstu. Imao je urođen osećaj za trenutak i prilike u kojem se svet nalazio a ne samo profesija, umeo je da odabere saradnike poput velikog Brane Jovina, da iznese projekat, da bude vođa tima, a u isto vreme pun topline i ljudskosti. To su odlike izuzetnih ljudi kakav je bio Stojan Maksimović, kaže za naš list Ana Mihailović, arhitekta i kćerka pokojnog Radomira Mihailovića koja se sa Maksimovićem srela poslednji put u Beogradu pre desetak godina.