Родно место „Невесињске пушке”

Невесиње – Михољско лето обгрлило Крекове. И целу врлетну питомину понад Невесиња... Сунце на починку најављује још лепих дана. Таман толико да се узбере летина, припреме дрва за зиму и на испашу изведу стада. Бар још који дан док ветрови, одозго са Кречког брда, не донесу кише и снегове.

А по том брду и Крекови добише име... Некада давно, причају сељани, на њему су биле кречане. Једино од чега се тада и могло живети... Како год је време одмицало и село са тим временом расло, тако му се име „тесало”. На крају то место понесе назив Крекови.

– У селу је данас стотинак кућа. И око четири стотине сељана у њима... У Крековима је и на хиљаде грла стоке. И тоне здраве хране која би у Европу да је бар мало разумевања других... И асфалтни пут стигао је у ове врлети 12 километара од Невесиња, општинског седишта. Крекови однедавно имају и свој Дом културе и штошта друго што нас је приближило, замало, Европи и свету, поносно ће мештанин Момчило Вукотић.

„Невесињска пушка” и 1875. година уписани су великим словима у историју Крекова, али и целе Херцеговине и Европе. Није то био само пуки устанак поробљених. Буна је показала храброст српског народа овог дела Херцеговине да се супротстави моћном османлијском царству, како би се дошло до слободе и уједињења.

Непосредан повод за буну био је напад харамбаше, сердара невесињског и загорског Пера Тунгуза и његових јунака, на турски караван у Бишини. Потом су „угледни српски домаћини, на скупу у Биограду, договорили нове велике акције и устанак који је почео првим пуцњем пушке Трифка Вукотића и првом борбом која је са Турцима вођена и то у Крековима”, записаше хроничари.

Уз цркву светог Василија Острошког, у двадесетак километара удаљеном Улогу, стоји споменик Перу Тунгузу, човеку који је „свету показао колико је Херцеговац велик и стамен и колико је му је стало да православни српски народ буде једно”.

(/slika2)Међу тим Херцеговцима је много и оних чија имена историчари никада нису уписали. Попут 24 солунца из Крекова. Спасоје Говедарица, један од шесторице њихових потомака из Крекова, каже да ниједно село у Херцеговини није дало више јунака српске војске у то време.

У Крековима је данас стотинак основаца, средњошколаца и студената. Веле да „ни у једном селу Херцеговине нема толико младих, а онда и наде да се корени никада неће заборавити и напустити”.

А за ту дедовину борило се и у Другом светском, али и у последњем Отаџбинском рату. За време оног рата из Крекова су у четницима били готово сви војно способни мушкарци, док је у последњем рату у Војсци Републике Српске било стотинак сељана.

– Четници и оно мало партизана ниједном нису потегли пушке једни на друге. Заједно су бранили село. И током последњег рата, бранили смо и одбранили дедовину. Погинуо је Јован Јонлија, као и још шест бораца – прича Момчило Вукотић.

У Крековима се помиње и хрватски генерал Мартин Шпегељ. У Невесињу је био командант гарнизона бивше армије. Са сељанима је пре рата друговао и често ишао у лов.

– Нико и никада не би рекао да ће пуцати на нас. Да ће гинути они који су му пружали гостопримство... Али, много тога је испливало, током прошлог рата, на видело. Наравно и зла ћуд генерала Шпегеља – наставља Момчило своју причу.

Сваки камен Крекова сведок је прошлог тешког недобра. И векова који су и у овом селу за собом остављали сваки понешто. Попут некрополе каква је и данас у Крековима. Осим стећака подигнутих у крековском „граду мртвих”, и то до почетка 16. века, на Балкану их нема нигде. Чак их је 462 и богато су украшени.

Из Крекова је и Ђурђа Јонлија, жена која је превалила један век, и још две године приде. Попије Ђурђа покоју чашицу лозе. Веле да је то држи у животу... У Крековима се препричава и о крави Голуби које се једне вечери није вратила кући са испаше понад села. Када су већ дигли руке од ње, Голуба се, после двадесетак дана, појавила али са телетом које је ишло уз њу... Из тог села је и надалеко познат сир из мешина. Кажу да је на цени, посебно у Дубровнику... И прича о „сватовској гробници” је из Морина понад Крекова. Кажу да су међусобни обрачун сватова преживели само млада, њен слуга и један коњ. Сви остали су изгинули и покопани у гробницу на Моринама.