О допунском раду државних лекара

Текст професора Драгана Делића „Колико треба да зарађују лекари”, објављен 13. фебруара у „Политици”, нуди интригантан приступ важном питању финансијског вредновања рада лекара запослених у државном здравству. О вредновању рада лекара и сарадника, с обзиром на сложеност услуга, увек присутне ризике и евентуалност тешких последица по пацијента, али и осигурање, у оквиру економике здравства постоје бројни радови. Анализирање односа принципал-агент, асиметричности информација или моралног хазарда спада у неке од стандардних метода за квантификовање и сегментацију, на страни расхода, масе личних примања у здравству. Другим речима, ова област захтева темељно познавање многих аспеката економије. Професор Делић има једноставнији приступ овом комплексном питању пошто свој предлог висине плате државних лекара очито базира на интуицији.

Међутим, став „допунски рад лекара требало би да постане само музејска поставка једног несрећног времена и погрешног решења” професора Делића је нов, значајан и заслужује пажњу. Овде је реч о оцени легализованог, системског конфликта интереса у Закону о здравственој заштити који омогућава државном лекару и рад у приватном сектору. Последице су очигледне: ниска продуктивност лекара ствара дугачке листе чекања у државним установама и пацијенти су принуђени да потраже услугу у приватном сектору, често код истог лекара, и да, наравно, плате из џепа још једном оно што су већ платили кроз обавезни здравствени допринос.

Закон усвојен 2005. још тада је изазвао велику дебату. Под притиском многих чинилаца, домаћих и иностраних, у овај системски закон уметнут је тада и члан који је прописивао обавезу укидања допунског рада након одређеног периода. И тако је 2010. године у Скупштини Србије дошло до расправе око измена закона у вези с укидањем допунског рада државних лекара. Због системске важности теме тадашњи председник Одбора за здравље Народне скупштине др Паја Момчилов позвао је на седницу бројне званице: поред функционера Министарства здравља, председника Здравственог савета Србије професора Делића, позван је, између осталих, и долепотписани као представник Удружења приватних лекара и стоматолога Србије. Став удружења је био за укидање допунског рада лекара због бројних штетних ефеката. Међутим, став Министарства здравља, као и професора Делића, био је да се допунски рад државних лекара не укида. Нажалост, ондашња посланичка већина, у складу с принципом партијске дисциплине, подржала је став Министарства здравља и Здравственог савета, па је велика прилика за укидање погубног допунског приватног рада државних лекара била пропуштена.

Стога охрабрује промена става професора Делића, после 14 година, кад је реч о допунском раду лекара. И уједно доказује да никад није касно за ревизију схватања о штетности конфликта интереса у једној тако важној области као што је здравство.

Др Драшко Карађиновић,
Београд