Лу­ка­шен­ков пут на За­пад

Пред­сед­ник Бе­ло­ру­си­је Алек­сан­дар Лу­ка­шен­ко по­тре­бан је За­па­ду. У то ви­ше не­ма ни­ка­кве сум­ње. Чо­век чи­ја је вла­да­ви­на у про­те­клих де­се­так го­ди­на ва­жи­ла за „по­след­њу дик­та­ту­ру у Евро­пи“ мо­же по­но­во лак­ше да ди­ше. Ко­ли­ко до ју­че ни­ти он ни­ти ико из ње­го­вог окру­же­ња ни­је мо­гао да ра­чу­на на го­сто­љу­би­вост за­пад­них пре­сто­ни­ца. Европ­ска уни­ја и САД оп­ту­жи­ва­ле су га за фал­си­фи­ко­ва­ње из­бо­ра, при­во­ђе­ње чла­но­ва опо­зи­ци­је, гу­ше­ње сло­бо­де ме­ди­је... А он­да, прак­тич­но пре­ко но­ћи, ства­ри су про­ме­ње­не из ко­ре­на.

На­зна­ке о спрем­но­сти да при­гр­ле бе­ло­ру­ског ли­де­ра Евро­пља­ни су по­че­ли да ис­ка­зу­ју уочи не­дав­них пар­ла­мен­тар­них из­бо­ра. Та­да се при­ча сво­ди­ла на ве­ро­ва­ње да ће у нај­ви­ши за­ко­но­дав­ни дом бив­ше со­вјет­ске ре­пу­бли­ке ко­нач­но ући и не­ко од пред­став­ни­ка опо­зи­ци­је и да ће, са­мим тим, и де­мо­кра­ти­ја, она­ква ка­квом је пред­ста­вља­ју за­пад­ња­ци, ко­нач­но сту­пи­ти на бе­ло­ру­ско тло. Лу­ка­шен­ку су, под усло­вом да ства­ри кре­ну тим то­ком, обе­ћа­ва­не и из­ве­сне олак­ши­це, по­пут уки­да­ња за­бра­не пу­то­ва­ња у ино­стран­ство за ње­га и још 40 љу­ди из ње­го­вог нај­бли­жег окру­же­ња.

Али ка­да су се на­де Евро­пља­на раз­би­ле о не­по­ко­ле­бљи­ву уве­ре­ност Лу­ка­шен­ко­вих по­да­ни­ка да је за по­ли­тич­ке про­ме­не ису­ви­ше ра­но, у игру су по­че­ли да се уво­де но­ви игра­чи. До­тле хва­ље­ни и по­др­жа­ва­ни опо­зи­ци­о­на­ри као да су из­гу­би­ли меч – и код ку­ће и на стра­ни.

По­мир­љи­ви сиг­на­ли

„Вре­ме је да се окре­не стра­ни­ца у на­шим од­но­си­ма. Ја­сно је да је Бе­ло­ру­си­ја кре­ну­ла ис­прав­ним пу­тем”, из­ја­вио је пред­се­да­ва­ју­ћи Ор­га­ни­за­ци­је за европ­ску без­бед­ност и са­рад­њу, фин­ски ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва Алек­сан­дер Стуб при­ли­ком не­дав­ног бо­рав­ка у Мин­ску. А је­два не­ко­ли­ко да­на пре то­га, по­сма­тра­чи ОЕБС-а ко­ји су пра­ти­ли из­ја­шња­ва­ње гра­ђа­на су­ми­ра­ли су сво­ја ис­ку­ства са те­ре­на у крат­ки за­кљу­чак: „Ни­су ис­пу­ње­ни нео­п­ход­ни па­ра­ме­три ко­ји би из­бо­ре за бе­ло­ру­ски пар­ла­мент мо­гли да ква­ли­фи­ку­ју као де­мо­крат­ске.“

Исти­ни за во­љу, и сам Бат­ка (ка­ко Лу­ка­шен­ка зо­ву зе­мља­ци) по­след­њих ме­се­ци слао је пут За­па­да по­мир­љи­ве сиг­на­ле. Пре све­га, пу­стио је из за­тво­ра не­ке од нај­у­глед­ни­јих опо­зи­ци­о­них ли­де­ра и омо­гу­ћио им да иза­ђу пред на­род са соп­стве­ним по­ли­тич­ким ста­во­ви­ма – и по­ка­жу шта зна­ју и ко­ли­ко вре­де. Вај­да по по­ме­ну­те ни­је баш би­ла ве­ли­ка, али обез­бе­ђе­на је де­мо­кра­тич­ност из­бор­ног про­це­са. По­ред то­га, из­бег­ну­ти су мо­гу­ћи про­те­сти опо­зи­ци­је ши­рих раз­ме­ра, ка­кви су по­тре­са­ли бе­ло­ру­ску пре­сто­ни­цу у про­ле­ће 2006.

Пи­та­ње је, ме­ђу­тим, да ли би „да­ва­ње да­ха по­ли­тич­ким про­тив­ни­ци­ма” би­ло до­вољ­но да одо­бро­во­љи ве­чи­то сум­њи­ча­ве Евро­пља­не да Лу­ка­шен­ко ни­је ура­дио још јед­ну ва­жну ствар. На­и­ме, при­лич­но нео­че­ки­ва­но је „иг­но­ри­сао“ не­дав­но мо­сков­ско при­зна­ва­ње не­за­ви­сно­сти две бив­ше гру­зиј­ске ре­пу­бли­ке – Ју­жне Осе­ти­је и Аб­ха­зи­је. Мно­ги за­пад­ни ана­ли­ти­ча­ри су по­жу­ри­ли да ова­кав по­тез про­ту­ма­че као ја­сан сиг­нал Кре­мљу да у Мин­ску на не­ке до­га­ђа­је гле­да­ју сво­јим очи­ма и ру­ко­во­ђе­ни соп­стве­ним ин­те­ре­си­ма. И по­ред чи­ње­ни­це да две зе­мље ве­зу­је по­ли­тич­ки до­го­вор о др­жав­ној уни­ји, пот­пи­сан још у вре­ме вла­да­ви­не бив­шег ру­ског пред­сед­ни­ка Бо­ри­са Јељ­ци­на.

Алек­сан­дар Лу­ка­шен­ко је во­лео у обра­ћа­њу ве­ли­ком су­се­ду да ис­ти­че ка­ко је Бе­ло­ру­си­ја „по­след­њи од­брам­бе­ни бе­дем Ру­си­је пре­ма За­па­ду“. Од­би­ја­ње при­зна­ња Ју­жне Осе­ти­је и Аб­ха­зи­је, као да је до­не­кле де­за­ву­и­са­ло ова­ква осе­ћа­ња. Зе­мље Евро­пе су се оштро ус­про­ти­ви­ле од­лу­ци Мо­скве о ко­ма­да­њу Гру­зи­је и став Бе­ло­ру­си­је по том пи­та­њу до­шао им је као до­би­так на лу­три­ји. На­рав­но, не за­то што би ти­ме на би­ло ко­ји на­чин про­ме­ни­ли ства­ри на те­ре­ну, не­го из чи­сте по­тре­бе да се „при­ме­ром Лу­ка­шен­ко“ уми­ри до­ма­ћа јав­ност, ко­ја све ма­ње ве­ру­је у ве­шти­ну соп­стве­них ли­де­ра у гло­бал­ним спољ­но­по­ли­тич­ким игра­ма.

Ра­чу­ни­ца Кре­мља

Са дру­ге стра­не, ин­те­ре­сант­но је да се на Лу­ка­шен­ко­ву сво­је­гла­вост у Кре­мљу гле­да при­лич­но хлад­но­крв­но. На Цр­ве­ном тр­гу зна­ју да аду­ти ко­је они др­же у ру­ка­ву и те ка­ко над­ма­шу­ју оне ко­ји­ма ба­ра­та­ју Евро­пља­ни. Све­сни су и да Лу­ка­шен­ко­ва игра, за са­да, мо­же да им иде на­ру­ку. Mосковска еки­па, на­и­ме, ве­ру­је да има до­вољ­но мо­ћи да у сва­ком тре­нут­ку по­ка­же бе­ло­ру­ском ли­де­ру из­лаз са по­ли­тич­ке по­зор­ни­це. Али ње­го­ва мо­гу­ћа уло­га у пре­мо­шћи­ва­њу не­су­гла­си­ца на ре­ла­ци­ји ис­ток–за­пад, по­ја­ча­них по­сле кав­ка­ског ра­та, мо­гла би се по­ка­за­ти као мно­го при­хва­тљи­ви­је ре­ше­ње. Уз то, „на слу­жби“ у ру­ској пре­сто­ни­ци већ из­ве­сно вре­ме су Ле­о­нид Ерин и Вла­ди­мир Мац­кје­вич, обо­ји­ца бив­ши пред­сед­ни­ци бе­ло­ру­ске слу­жбе без­бед­но­сти, по­зна­ти­је под на­зи­вом – КГБ. При­су­ство двој­ца са та­квим пе­ди­гре­ом за Мо­скву ни­је ни­ма­ло не­ва­жно. Уз то, Мац­кје­вич, ко­ји је до­не­дав­но као ам­ба­са­дор Бе­ло­ру­си­је слу­жбо­вао у Бе­о­гра­ду, јед­но вре­ме је ва­жио и за мо­гу­ћег на­след­ни­ка Алек­сан­дра Лу­ка­шен­ка.

Ка­ко ће ства­ри да­ље да се раз­ви­ја­ју мо­гло би би­ти ја­сни­је већ 2. но­вем­бра, за ка­да је пред­ви­ђе­но пот­пи­си­ва­ње до­го­во­ра две зе­мље о из­град­њи ре­ги­о­нал­ног си­сте­ма про­тив­ва­зду­шне од­бра­не. „У вој­ном сми­слу реч је, прак­тич­но, о за­шти­ти од НА­ТО-а“, из­ја­вио је тим по­во­дом ге­не­рал­ни се­кре­тар Ру­ско-бе­ло­ру­ске уни­је Па­вел Бо­ро­дин. Вре­ди под­се­ти­ти да је још по­чет­ком про­шлог ме­се­ца сам Лу­ка­шен­ко ка­те­го­рич­ки од­ба­цио би­ло ка­кве спе­ку­ла­ци­је о ова­квој вр­сти вој­не са­рад­ње са Ру­си­јом. Очи­глед­но, пре­до­ми­слио се.