Љубав су данас многи изгубили

Иза наслова представе „Страх у опери” крије се много тога што данас постоји у нашој стварности. Кључне тачке су  истина, правда и поштење. И насупрот томе, све што је супротно овим појмовима. Огромне разлике између богатих, моћних, бахатих и сиромашних који су на граници робља.  Пропитујемо теме љубави, вере, невере и наде… Фашизма који се поново буди… и много тога још.

„Страх у опери”, према тексту Јелене Мијовић, по мотивима прича Дина Буцатија, у режији Ивана Вуковића заокупио је протеклих седмица уметничку знатижељу глумице Светлане Бојковић. О томе најбоље сведоче ове њене речи што их је казивала у разговору за „Политику” у касним ноћним сатима због згуснутих проба на којима наша саговорница и поред богатог глумачком искуства посвећено истрајава откривајући боје, унутрашње слојеве своје нове јунакиње – Ђилде.

Представа „Страх у опери” биће премијерно изведена у петак увече. 1. марта од 20 сати на сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212 у Београду. У ауторском тиму су и драматуршкиња Исидора Милосављевић, лектор Ђорђе Марковић, сценографкиња Андреја Рондовић, костимографкиња Велимирка Дамјановић и композиторка Ирена Поповић.

Дино Буцати (Белуно, 1906 – Милано, 1972) италијански је писац, односно новинар у листу „Коријере дела сера” који није напустио до краја свог живота. Упамћен је по богатој имагинацији, поигравању апсурдом и надреалним ситуацијама које припадају сфери фантастике. Комад Јелене Мијовић иницијално преузима мотиве из неколико прича Дина Буцатија („Свеци”, „Јаје”, „Страх у Скали”, „Девојка која пропада”) задржавајући елементе апсурда, обогаћујући их сатиром на рачун људских слабости, али и афирмишући снагу љубави. Током премијерне вечери, на Дан Светог Марколина, док се у опери на позоришној сцени представљају библијске приче, фоаје постаје позорница драме у којој се одвија класна борба између градске елите и чистачице што би да заштити своје дете. Истовремено, Свети Ганчило, тек проглашени светац, пролази кроз егзистенцијалну кризу, питајући се која би могла да буде сврха њега као свеца.

„Страх у опери” прича је о неправди, али и о европској историји у којој још одзвања ехо нацизма, о узроцима декаденције друштва, недостатку људскости, неспремности савременог човека да препозна туђе патње и феномену солидарности који, у нашем времену, препознајемо као чудо.

Глумачку поделу поред Светлана Бојковић чине и Јелена Ђокић, Драгана Ђукић, Милица Трифуновић, Сузана Лукић, Бранислав Зеремски, Тихомир Станић, Владислав Михаиловић и Лука Грбић.

Дино Буцати синоним је за богату имагинацију, манипулисање апсурдом, непредвидивим ситуацијама... Како се у његов свет уклапа наша стварност? Из које визуре ћемо гледати „Страх у опери”?

У Буцатијев свет, и те како се уклапа наша реалност. Стварност већине света данас. Верујем да ће публика, гледајући нашу представу, имати јако много дирљивих и горких асоцијација на стварност у којој живимо.

„Страх у опери” је прича о неправди, али и о европској историји у којој и даљњ одзвања ехо нацизма. Како се у том свету сналази ваша нова јунакиња Ђилда? Колико је успешна у својој намери?

Моја Ђилда је самохрана мајка, чистачица у Опери, повређена и понижена неправдом коју су богати и моћни нанели њеној кћерки. Тај бол, како се каже у тексту, „може да произведе огромну снагу” за борбу. Колико је успешна, видеће се у епилогу, који није срећан крај, али Ђилда има своје исходиште…То је, већ, ствар интиме, да не откривам…

Колико је тешко изнијансирати Ђилдину животну причу будући да је за вас глума лична исповест?  Колико вам је инспиративно сценски освајати Ђилду?

Мени је, управо, било изазовно да се, како кажете, бавим нијансама и да се тако пробијам до моје Ђилде, коју сам заволела и препознала.

Комад Јелене Мијовић преузима мотиве из неколико прича Дина Буцатија задржавајући елементе апсурда. Уједно афирмише снагу љубави. Љубав и наша реалност? Да ли смо је изгубили у овом времену које је искочило из зглоба?

Јелена Мијовић написала је диван комад! Управо је Ђилда та која верује у љубав, као и њен светац Ганцило. Колико у небеском свету има правде, нећу да откривам. Тиме се Буцати и Јелена Мијовић посебно поигравају. На крају, ипак, остају љубав и вера, као смисао човековог постојања. Љубав су данас многи изгубили, али она је неуништиви саставни део људскога бића којем даје склад и снагу.