Позоришту се мора служити

„Никада ми нико није послао незарађени новац, никада нисам добила на лозу, никада ништа нисам лако постигла. А када године буду прошле, остаће анегдоте и етикете које најмање подносим, да сам била сналажљива, ентузијаста, упорна, лепршава...” Тако је говорила Мира Траиловић! Јединствена, непоновљива, оригинална... Управо таква и тако је представљена у Центру за културну деконтаминацију у Београду, где је у току изложба посвећена жени која је обележила целу једну епоху у српском позоришту. Мира Траиловић, редитељ, професор, дугогодишњи управник Атељеа 212, оснивач Битефа... По избору различитих дневних и недељних новина једна је од десет најпопуларнијих личности Југославије половином седамдесетих година прошлог века.

„Није довољно волети позориште. Ни глагол волети није прави, позоришту се мора несебично служити...” Речи су које читамо на великом паноу који је саставни део поставке коју чине бројне Мирине фотографије, пасош, лична карта, телефонски именик, сведочанства, новински исечци... Изложба је после дуго размишљања названа „Мира (Траиловић), Све што смо заборавили и овај телефон”. Могла је бити насловљена и са: „Мира, велика времена”, „Анатомија једног успеха”, „Архива завођења света”, „Освајање света”, „Када је свет био на нашој страни”... Све су то били предлози за наслов. Београдска публика ће имати прилику да је види до 31. октобра. Ово је, уједно, прва изложба у оквиру циклуса „Жене и успех” који ће у наредном периоду представити занимљиве личности из српске културе у овом простору.

Циљ пројекта„Жене и успех”, каже Борка Павићевић, директорка ЦЗКД, јесте да кроз изложбе и јавне дискусије, у којима ће учествовати стручњаци, али и јавне личности из културе, политике и медија, допринесе подизању друштвене свести о неопходности боље репрезентације жена у овдашњем јавном животу.

– Идеја је била да се позабавимо феноменом женског успеха. Како се вреднује, шта су све околности тог успеха, на који начин се успеси разликују. Имали смо идеју да се бавимо донекле заборављеним ликовима као што су Ксенија Атанасијевић, Аница Савић Ребац. Одлучили смо, ипак, да Мира Траиловић буде прва јер је њен успех био видљив. Она је била део времена у коме је тај успех био могућ и део контекста који је трајао баш до тренутка њене смрти, која се поклопила са тренутком када је и земља престала да постоји. Њен професионални рад практично је трајао од 1949. до 1985. године – каже Владимир Тупањац, аутор поставке.

Изложба „Мира (Траиловић), Све што смо заборавили и овај телефон” је велико истраживање кроз фактографску документацију, кроз документацију њених новинских исечака.

– То је, заправо, велика авантура. Било је занимљиво све то гледати јер се и Мира јако пажљиво бавила својим медијским појављивањем. Све је озбиљно сакупљала. Оно што смо узели као део материјала су три огромне свеске са хиљаду и нешто новинских исечака. Мира је, рецимо, била омиљена тема „Ошишаног јежа”, јер је била важна личност, па су сатиричари имали шта да кажу на њен рачун. Наравно, ту су и велики дугачки интервјуи. Кроз тај њен новински материјал перципирана је култура тог времена. Представљена је улога и позиција културе у медијима, сасвим другачија у односу на оно што је место културе и уметности у овдашњој јавности. Управо је потреба да се дистанца између садашњег тренутка и епохе, која се завршава са одласком Мире Траиловић, превазиђе и да се проговори о времену које нам и даље изгледа близу, али с обзиром на то да долазе генерације које га се слабије сећају, потреба за оваквим и сличним реконструкцијама тог времена је све већа – каже Владимир Тупањац.