„На дну океана” у Хартефакт кући

Ауторски пројекат Романа Николића „На дну океана постоје неки светови” гостоваће у недељу увече, 3. марта од 20 сати у Хартефакт кући у Београду. Дубровчанин Романо Николић који живи и ради у Загребу својим редитељским рукописом најдиректније одговара на проблеме око нас. Тако у представи „На дну океана постоје неки светови”, проговара о великој табу теми: шта се догоди када мајка убије своје дете. 

Хартефакт овим гостовањем наставља да негује своју програмску целину: „Гости у кући”, којом доводи у Београд успешне и награђиване представе из региона које немамо прилику често да видимо у другим позориштима, с посебним нагласком на представе независне сцене.

Дело „На дну оцеана постоје неки свјетови”, у продукцији удружења „Артерариј” из Загреба, настало је према мотивима Еурипидове „Медеје” при чему је у представу дискретно уграђена прикупљена документарна грађа о случајевима чедоморства.

Главни протагонисти ове представе, као и у оригиналном предлошку, и даље су Јасон и Медеја, али у визији и режији Романа Николића, Медеја више није чаробница, ћерка колхидског краља Ејета, нити је Јасон вођа Аргонаута. У савременом свету они су један уобичајени и готово ни по чему посебан брачни пар, који не обавља никакве јавне и друштвено одговорне дужности. Они су брачни пар с двоје деце који живи у породичној кући с лепо уређеном окућницом у самом центру града, али попут Еурипидових јунака, они су такође и брачни пар чија је „љубав” сплетом акумулираних животних искустава довела обоје до тачке лома, односно до разилажења у визији будућности.

Романо Николић остварио је ову представу у сарадњи са извођачима: Анитом Матић Делић, Франом Машковићем и драматуршкињом Ољом Лозицом.

– У овом лавиринту богатог и сложеног љубавног односа гледаоце води сложени наративни оквир који Романо Николић суптилно гради сударањем интензивних глумачких креација с поетским сликама у амбијенту руиниране, напуштене породичне куће. У том простору мешају се тренуци садашњости с тренуцима прошлости, недосањани снови, неизговорене опаске, замерке, али и мноштво успомена на љубав, срећу, испуњење и међусобно поверење. У том простору брачних игара установљују се савремени Јасон и Медеја, обоје огорчени на свој начин. Обоје доведени до граница преиспитивања које води у кризу идентитета. Шта уопште значи успоставити и изградити себе на темељу односа с другим? Или како би савремена Медеја рекла „Која сам то ја – када сам само ја? Када нисам ничија жена, ничија мајка, кћер. Која сам то ја – када сам само ја? И јесам ли икад била само ја? Ко сам заправо – ја? Ко сам ја без – ти и ја? Ко сам ја без – ми?”, коментар је  Оље Лозице о представи.