Лицемерје лажне елите

Као дугогодишња читатељка „Политике” желим да се осврнем на ваша два вансеријска професионална искорака, да не кажем подвига. Реч је о текстовима који уверљиво илуструју престиж новина које су се одржале дуже од столећа и задовољавају информативне и културолошке потребе више генерација. Уосталом, нисам једина која је прва слова научила из „Политике”, уз деду и оца, који су се такође описменили уз овај лист.

Прва честитка иде вашем уредништву због сјајног фељтона Јована Пејчића о Милану Ракићу на Косову. У време кад се и овде и у свету разбуктава расправа о модалитетима решавања косовског чвора, показали сте сву сложеност и дубину проблема, као и континуитет удружених напора да се Косово и Метохија ишчупа из срца Србије и теслими другима, онима који већ имају једну своју државу и који су од мањинске заједнице насиљем постали већина. Не и већина у Србији.

Аутор Пејчић бриљантним књижевним стилом употпуњује причу о месту Милана Ракића у српској књижевности, али и више од тога – у пантеону српског памћења. Јасно је оцртана морална димензија Ракићевог лика, као и етика читаве те јуначке генерације која оставља удобан живот у Београду и сврстава се у добровољце за ослобођење Косова. То је вредносни став елите, а не оно што данас показује део универзитетских професора, академика, писаца и студената у Београду.

Да је неко пред ове самопроглашене интелектуалце који су данима протестовали (насиљем против насиља) на улицама престонице изашао с предлогом да се упишу на листу добровољаца за ослобођење Косова, резултат би био поражавајући. Не би био бољи ни да је неко рекао – ако већ нисте орни за борбу, дајте бар крв или по стотину евра у име хуманитарне помоћи косовским страдалницима, исход би такође био обесхрабрујући. Имају ли онда ти људи право да се зову елитом и заступницима воље народа? Па они који су их заступали у скупштини нису, пре неколико месеци, хтели ни да учествују у дебати о извештају Канцеларије за КиМ, нити су гласали за тај документ о ономе што власт ради у јужној српској покрајини. Као што нису, пре недељу-две, желели да посланичку заклетву полажу тамо где се то ради, у скупштинској сали. Али су зато одмах узели све посланичке привилегије, укључујући и плату за нерад. Узели су и плату за протеклих шест месеци кад парламент – што због избора, што због блокаде – није ни радио.

Да је неко предложио да се тај новац (незарађени и незаслужени) уплати у фонд за народне кухиње на Косову, унапред знамо какав би исход био.

Милан Ракић и његова генерација нису жалили живот да дају за слободу Србије (Пејчић наводи оне који су живот и дали за српско Косово – нпр. синови Бранислава Нушића и историчара Ковачевића, као и многи други); данашња тзв. елита показује да није спремна да да ни мали прст.

И не само то.

Део српских интелектуалаца додатно отежава положај Србије на међународној арени. Док се председник Србије у Уједињеним нацијама, Бриселу, Минхену, Паризу и другде носи с белосветским алама и вранама, док указује на двоструке стандарде и сумрак међународног јавног права, лажна српска елита овде и у свету опањкава своју земљу и поткопава борбу тог истог председника, тражећи његову оставку. То су они исти који су злоупотребили несрећу у школи „Владислав Рибникар” и – позвавши грађане на солидарност с осећањима унесрећених родитеља – већ првог дана истурили на чело колоне транспарент „Вучићу одлази”. То није урадила елита ниједне земље у којој су се догодили слични трагични случајеви – од САД до Чешке и Индонезије.

На ово лицемерје домаће лажне елите одлично је, и заслужено оштро, указао Бојан Билбија у коментару „Бриселски форензичари” у „Политици” од 24. фебруара. Изнео је неколико аргумената из којих се види да су они који траже међународној истрагу у Србији (пре коначних извештаја о изборима и пре одлуке нашег Уставног суда) заправо полуга у функцији Куртијеве злочиначке политике. Овај текст доноси и бројеве из којих се види да опозиција у Београду нема већину – о којој труби на сав глас – у супротном би обавила конституисање и инсталирала свог градоначелника.

Осим што се лажно представља као глас врлине, српска опозиција (нарочито ова престоничка) добрано је извређала Србе из Републике Српске, оспоравајући им законито право које имају нпр. Срби из Чикага или Хрвати из Мостара.

Ови лажни интелектуалци из Београда потрчали су у Брисел и Стразбур као да је тамо средиште правде, права и морала и као да тамо није толико пута погажено међународно право на штету Србије, а у корист Куртија и Тачија.

Колико српски интереси леже на срцу овима који су се обрадовали Стразбурској резолуцији (иначе необавезујућој) не треба убедљивији аргумент од чињенице да ниједном нису поменули, кад већ толико воле резолуције, ону која би стварно морала да обавезује – Резолуцију ОУН број 1244, према којој је Косово српско. То, додуше, говоре неки интелектуалци у Прагу, али ови београдски далтонисти као да то не виде.

Надам се да још није касно да прочитају фељтон Јована Пејчића и коментар Бојана Билбије.

Проф. др Милада Павловић,
универзитетски наставник у пензији