Бес, насиље, љубав

52. ФЕСТ

Филм „Наставник” Палестинца Фарха Набулсија, један је од 17 који су се на 52. Фесту приказивали у главном такмичарском програму, у конкуренцији за награде „Београдски победник” које ће бити уручене вечерас.

 Реч је о дебитантском дугометражном филму овог британско-палестинског сценаристе и редитеља, који је светску премијеру имао на последњем Торонто фестивалу, а велику награду потом освојио на 3. РСИФФ у Џеди. У контексту ових најновијих, по палестински народ тешких трауматских догађаја, праћење приче о насловном лику – професору енглеског језика Басему, којег глуми Салех Бакри, добија већу тежину. Уморан и исцрпљен, али и веома саосећајан Басем невољно бива увучен у преговоре о таоцима и истрагу убиства, суочава се и са сопственом насилном прошлошћу која га прогања и све почиње да поприма обрисе прокључалог беса због окрутности једне нације према другој. На сличан начин је Набулси истраживао тензије у, од стране Израела окупираним, палестинским територијама, у свом кратком филму „Данашњица” (2020), који је био номинован за награду Оскар и освојио награду Бафта. У „Наставнику” спаја лично и политичко, али тас наративне ваге често помера и на романтично мелодрамско. Ухватио се укоштац са сложеним израелско-палестинским спором који утиче на многе у региону, што је тема коју очигледно добро познаје. Намере су му часне, поглед му је пун наде, али се због примењеног наратива у глави гледаоца током гледања филма повремено ствара права збрка.

Међу такмичарима је и филм „Само кад се смијем” Вање Јуранић, хрватско-српске производње („Биберче продакшенс” Николине Вучетић Зечевић). Сама филмска прича инспирисана је новинским чланцима из црне хронике и тиче се последица насиља у породици. Главна јунакиња 28-годишња Тина (Тихана Лазовић), чију мајку глуми наша Јасна Ђуричић, живи у наизглед идиличном браку у граду на јадранској обали. Она је домаћица која брине о шестогодишњој кћерки, док њен супруг зарађује за породицу. И све док је тако чини се да је добро, све до тренутка док Тина не пожели да се врати на, због трудноће напуштен, факултет и заврши студије. Наизглед првобитна супругова подршка полако се претвара у негодовање, саботаже и свађе и све тако док то не ескалира у тешко физичко насиље.

Јуранићева отвара овим филмом до сада ( па и сада) дубоко скривану тему насиља над женама и чини то деликатно, можда не и довољно редитељски храбро. Драгоцена је њена сугестија да често не треба ни да изађемо из сопствене куће да бисмо упознали насиље и зато се њен филм „Само кад се смијем” с пажњом гледа, у тему се урања постепено и емотивно се остаје уз филм до самог краја...

 Са тек завршеног 74. Берлинског фестивала, у такмичарски програм Феста стигао је најновији филм Абдерахмана Сисакоа, рођеног Мауританца који је одрастао у Малију, а филмски школовао на чувеном московском ВГИК. Аутор вансеријског филма какав је био „Тимбукту” (2014), после дуже паузе узроковане продукцијским мукама, сада се враћа са „Црним чајем”. Са филмом чија се радња, сасвим неочекивано, догађа у Кини. Сисако приповеда о Аји која напушта своју Обалу Слоноваче и у далеку Кину стиже у потрази за новим животом. Није сама. Ту где је стигла (Гуангжу) постоји велика афричка заједница, велики кварт који зову „Чоколадни град”, у којем се суочавају две различите културе.

Сисако своју јунакињу Ају „запошљава” у продавници чаја у којој јој власник Цаји постепено открива древну уметност прављења овог напитка. Њихов однос прераста у љубав, али она носи са собом и терете прошлости. Упркос творењу прилично ексцентричне, па и еклектичне конструкције, Сисако превагу гледаочеве пажње наводи на сцене тихе интимности (између Аје и Цаија), које су и замишљене и спроведене блиставо, и снимљене под будним оком директора фотографије Ајмерика Пиларског.

„Црни чај” Абдерахмана Сисакоа, испод је његових претходних филмова. Десет година паузе између овог и његовог последњег филма учинило је своје. Уз то виде се и последице предугог исцрпљивања у проналажењу и „увезивању” замршених копродукцијских односа. Штета.