Ко кога треба да оцењује

Ових дана води се полемика о новим правилницима у школама, где се предлаже да родитељи оцењују наставнике. Као да до сада родитељи нису имали никаква права кад су у питању њихова деца. Напротив, у школама постоји Савет родитеља који има саветодавну функцију да предлаже разна решења и мере за побољшање васпитно-образовног рада и да критикује оно што није добро у школама. Увек се у школама инсистира на искреној и чврстој сарадњи с родитељима и њиховом узајамном поверењу. Увек се слушају добронамерни савети родитеља и њихове конструктивне критике. У томе није ништа спорно.

Као у свакој професији, постоје и наставници који се теже сналазе у свом послу и којима је потребна додатна подршка и помоћ у педагошком раду. Али то треба да процене људи из струке.

Сваки родитељ, ако је незадовољан радом неког наставника, може да се обрати том наставнику и да виде у чему је проблем. Може разредном старешини, педагогу и психологу, директору школе. Ако је и поред тога незадовољан, обраћа се Просветној инспекцији. Поставља се питање зашто онда родитељи треба да се мешају у стручни и професионални рад наставника и да их оцењују. Као што је Синдикат полиције себи дао за право да се меша у наставни план и програм, па кажу, између осталог, да треба из лектире избацити „Доротеја” Добрила Ненадића.

Ако би наставници оцењивали како се родитељи односе према школи, наставницима, према својој деци, посебно поједини родитељи, велико је питање која би то оцена била.

Пре 10 година на популацији од 2.000 наставника основних и средњих школа обављено је истраживање о томе који им је највећи проблем у васпитно-образовном раду с ученицима. Од многобројних проблема, на прво место су ставили родитеље ученика (23,31 одсто). Уместо да им буду највећи сарадници и помоћ у васпитно-образовном раду, гле чуда – ту није решење, већ додатни проблем.

Да би се побољшао квалитет образовања и васпитања, друштво се мора побринути да најспособнији људи желе да раде као наставници, како би тако квалитетно стечено знање могли да пренесу својим ученицима.

Друштво очекује да школе и наставници ефикасно и квалитетно раде са различитим ученицима, да буду осетљиви према питању културе и пола, да промовишу моралне вредности и толеранцију, да ефикасно одговоре на потребе друштвено угрожених ученика и ученика с проблемима у учењу и понашању. Да максимално посвете пажњу талентованим и свим осталим ученицима. Од њих се очекује да користе савремене методе и технике рада, да познају савремену технологију. Од наставника се захтева да припреме ученике не само за даље школовање, студије, већ и за живот. Не заборавимо да је у томе драгоцена сарадња и помоћ родитеља.

Зато треба да посветимо пуну пажњу нашим наставницима, јер ће добри, стручни и задовољни наставници дати добре, образоване, васпитане и задовољне ученике. Не дозволимо да нам се деси да школе пожеле наставнике, а њих бити неће.

Слободан Малушић,

специјалиста педагогије, Београд