Књижевни капитал

Гошћа 53. међународног Београдског сајма књига је данска књижевница Кристина Хеселхолд, чију је књигу „Главница” недавно објавила кућа „Филип Вишњић” у преводу Предрага Црнковића. Ова ауторка, која је дебитовала 1991, а до данас написала седам романа, књигу кратке прозе и осам књига за децу, дипломирала је књижевност а у Копенхагену је завршила и двогодишњу Академију за писце, о којој за „Политику” најпре каже:

– Академија за писце постоји 20 година, основао ју је критичар и песник Пол Борум, а од годишње заинтересованих 300 кандидата прима се свега десетак. Основна разлика између студија књижевности и школе за писце јесте та што су предавачи у школи, пре свега, писци. Тамо се обрађују студентски текстови који још увек нису објављени, на сасвим другачији начин и са другим циљем него у академској средини. Идеја школе је стварање инспиративног окружења за младе који желе да пишу. Од њих не постану сви писци, али велики број остане у бранши културе, каже Кристина Хеселхолд.

О налажењу личног стила и израза, (а критичари су је већ назвали приповедачким иноватором), ауторка нам прича следеће:

– Експериментишем са прозом од књиге до књиге. Роман „Главница” има много сличности са фрагментарним сећањима Валтера Бењамина у делу „Детињство у Берлину”. Била сам инспирисана и Клодом Симоном чија је проза у малим „комадима”, где сви ти парчићи на различите начине кореспондирају међу собом. Фокусирана сам на делове, јер сматрам да је посао писца да уочи везе између делова, од њих оформи мозаичку целину, придода јој неко значење, што је опет једна врста анализе. У текст покушавам да унесем што више елемената, јер је то мој начин да убацим што је могуће више света у текст. Зато мислим да оно у чему сам ја иноватор много је више стил него форма и композиција.

О избору наслова за књигу „Главница” наша саговорница каже да је „сам израз из финансијског света, а односи се на основни износ кредита пре него што почну да стижу камате”.

– На данском језику то је књижевни појам који је лансирао песник Пјер Хајхолт. У његовој концепцији главница је детињство, односно лична биографија, и он је посматра као пишчев капитал, сматрајући да писац не би требало тај капитал да начиње. Назив књиге је, дакле, једна врста књижевног поздрава овом писцу.

„Главницу”, фрагментарну прозу о детињству, ауторка је почела да пише са 35 година кад је, како каже, дошла до оне тачке у животу кад човек почне да се осврће уназад, али је настојала да у њој избегне сваку врсту сентиментализма.

– Сматрам да је ово једна „објективна” књига, што сам постигла фокусирањем на предмете. У књизи сам присутна само као оптика, као поглед, а не као лик, а тај дечји поглед опремила сам речником одраслог човека, тако да књига није инфантилна. Породицу иначе видим као драгоцено извориште тема. Она је огњиште блискости али и мржње, немира, неспокоја, и место од којег човек не може да побегне. Не описујем трауматизоване породице, бар онакве какве се могу видети код Бергмана. Више се бавим проблемом како породица постаје слика остатка друштва, и како је људима тешко да живе једни са другима. У мојој новој књизи „Камила и коњ” писала сам о проблему блискости мајки и кћерки.

У тренутном књижевном тренутку у Данској, Кристина Хеселхолд издваја, као доминантну појаву, то што повелики број писаца пише као да модернизам никада није постојао.

– Као да још увек верују да се човек може описати полазећи од стабилног појединца који се развија. Ја верујем да се човек може „уловити” само у тренуцима, у бљесцима. Оно што је свакако јасно јесте да постоји повећа група књижевних дела која се баве нивоом морала друштва и улази у дијалог са социјалним и политичким окружењем. Друга група писаца пише о Данцима као о егоистичним материјалистима који не остављају простора ни за кога другог. Такав став је изазвала десничарски оријентисана влада коју имамо последњих година, а ситуација је кулминирала Мухамедовом карикатуром у једним нашим новинама.

Питамо, како је на таквом терену окончан случај „Мухамедове карикатуре” о којем је, између осталог, и „Политика” својевремено писала.

– Криза са Мухамедовом карикатуром у ствари је била хајка на муслиманску мањину у Данској. Она није настала као случајна инспирација неког карикатуристе већ су је те новине системски поручиле. А све стога што се последњих 10 година муслимани у нашим медијима називају странцима. У толикој мери су искључени из друштва, да се не посматрају као грађани који могу нешто да допринесу. Високообразовани међу њима су, рецимо, таксисти. Тешко је добити посао у Данској уколико немате име које звучи дански, односно не завршава се на „сен”.