Književni kapital

Gošća 53. međunarodnog Beogradskog sajma knjiga je danska književnica Kristina Heselhold, čiju je knjigu „Glavnica” nedavno objavila kuća „Filip Višnjić” u prevodu Predraga Crnkovića. Ova autorka, koja je debitovala 1991, a do danas napisala sedam romana, knjigu kratke proze i osam knjiga za decu, diplomirala je književnost a u Kopenhagenu je završila i dvogodišnju Akademiju za pisce, o kojoj za „Politiku” najpre kaže:

– Akademija za pisce postoji 20 godina, osnovao ju je kritičar i pesnik Pol Borum, a od godišnje zainteresovanih 300 kandidata prima se svega desetak. Osnovna razlika između studija književnosti i škole za pisce jeste ta što su predavači u školi, pre svega, pisci. Tamo se obrađuju studentski tekstovi koji još uvek nisu objavljeni, na sasvim drugačiji način i sa drugim ciljem nego u akademskoj sredini. Ideja škole je stvaranje inspirativnog okruženja za mlade koji žele da pišu. Od njih ne postanu svi pisci, ali veliki broj ostane u branši kulture, kaže Kristina Heselhold.

O nalaženju ličnog stila i izraza, (a kritičari su je već nazvali pripovedačkim inovatorom), autorka nam priča sledeće:

– Eksperimentišem sa prozom od knjige do knjige. Roman „Glavnica” ima mnogo sličnosti sa fragmentarnim sećanjima Valtera Benjamina u delu „Detinjstvo u Berlinu”. Bila sam inspirisana i Klodom Simonom čija je proza u malim „komadima”, gde svi ti parčići na različite načine korespondiraju među sobom. Fokusirana sam na delove, jer smatram da je posao pisca da uoči veze između delova, od njih oformi mozaičku celinu, pridoda joj neko značenje, što je opet jedna vrsta analize. U tekst pokušavam da unesem što više elemenata, jer je to moj način da ubacim što je moguće više sveta u tekst. Zato mislim da ono u čemu sam ja inovator mnogo je više stil nego forma i kompozicija.

O izboru naslova za knjigu „Glavnica” naša sagovornica kaže da je „sam izraz iz finansijskog sveta, a odnosi se na osnovni iznos kredita pre nego što počnu da stižu kamate”.

– Na danskom jeziku to je književni pojam koji je lansirao pesnik Pjer Hajholt. U njegovoj koncepciji glavnica je detinjstvo, odnosno lična biografija, i on je posmatra kao piščev kapital, smatrajući da pisac ne bi trebalo taj kapital da načinje. Naziv knjige je, dakle, jedna vrsta književnog pozdrava ovom piscu.

„Glavnicu”, fragmentarnu prozu o detinjstvu, autorka je počela da piše sa 35 godina kad je, kako kaže, došla do one tačke u životu kad čovek počne da se osvrće unazad, ali je nastojala da u njoj izbegne svaku vrstu sentimentalizma.

– Smatram da je ovo jedna „objektivna” knjiga, što sam postigla fokusiranjem na predmete. U knjizi sam prisutna samo kao optika, kao pogled, a ne kao lik, a taj dečji pogled opremila sam rečnikom odraslog čoveka, tako da knjiga nije infantilna. Porodicu inače vidim kao dragoceno izvorište tema. Ona je ognjište bliskosti ali i mržnje, nemira, nespokoja, i mesto od kojeg čovek ne može da pobegne. Ne opisujem traumatizovane porodice, bar onakve kakve se mogu videti kod Bergmana. Više se bavim problemom kako porodica postaje slika ostatka društva, i kako je ljudima teško da žive jedni sa drugima. U mojoj novoj knjizi „Kamila i konj” pisala sam o problemu bliskosti majki i kćerki.

U trenutnom književnom trenutku u Danskoj, Kristina Heselhold izdvaja, kao dominantnu pojavu, to što poveliki broj pisaca piše kao da modernizam nikada nije postojao.

– Kao da još uvek veruju da se čovek može opisati polazeći od stabilnog pojedinca koji se razvija. Ja verujem da se čovek može „uloviti” samo u trenucima, u bljescima. Ono što je svakako jasno jeste da postoji poveća grupa književnih dela koja se bave nivoom morala društva i ulazi u dijalog sa socijalnim i političkim okruženjem. Druga grupa pisaca piše o Dancima kao o egoističnim materijalistima koji ne ostavljaju prostora ni za koga drugog. Takav stav je izazvala desničarski orijentisana vlada koju imamo poslednjih godina, a situacija je kulminirala Muhamedovom karikaturom u jednim našim novinama.

Pitamo, kako je na takvom terenu okončan slučaj „Muhamedove karikature” o kojem je, između ostalog, i „Politika” svojevremeno pisala.

– Kriza sa Muhamedovom karikaturom u stvari je bila hajka na muslimansku manjinu u Danskoj. Ona nije nastala kao slučajna inspiracija nekog karikaturiste već su je te novine sistemski poručile. A sve stoga što se poslednjih 10 godina muslimani u našim medijima nazivaju strancima. U tolikoj meri su isključeni iz društva, da se ne posmatraju kao građani koji mogu nešto da doprinesu. Visokoobrazovani među njima su, recimo, taksisti. Teško je dobiti posao u Danskoj ukoliko nemate ime koje zvuči danski, odnosno ne završava se na „sen”.