Под небом Африке

Изрека „на длану држи свет” може се приписати Љубомиру Анђелковићу који је почео да путује као десетогодишњак и драж путовања негује и у седмој деценији. Неке доживљаје пренео је у књигу „Под небом Африке” коју је синоћ представио у „Римској дворани” Библиотеке града Београда. Са аутором је у програму учествовао Марко Јелић, председник Друштва пријатеља Алжира које је са „Клубом путника”, издавачем дела, организовало промоцију. А у публици је био и амбасадор Алжира у Србији Фатах Махраз.

 „Добродошлицу у Алжир жели нам бљештаво сунчано јутро. И потребно нам је баш такво, јер до првог већег града ваља препешачити ко зна колико километара. На граници нема ни живе душе...Крећемо, уживајући у лепом времену и слободи, која нас као анђео чувар прати и штити откада смо отишли из Београда. После неколико километара стижемо до првог насеља...Жене нас салећу нудећи нас колачима, а ми из поштовања не можемо да их одбијемо, па од сваке узимамо бар по један. Деце је најмање две стотине. Пуштени су из школе да нас дочекају и проведу кроз место. Нисмо сигурни шта се дешава, па улазимо у једну продавницу, надајући да ће се разићи. Они као по команди седају на улицу испред, чекајући да изађемо. Прате нас до ивице насеља, а онда се уз грају и смех, враћају у школу...” Ово су неке од низа импресија о Алжиру, за чији народ Љубомир каже да се посебно издваја по гостопримству, иако је и у другим земљама које је обишао, народ био срдачан и никада није имао ни једну непријатност.

„У Београду, на Авали,док смо Воја и ја ноћима причали о путовањима кроз Африку,дешавало се да пролети нека звезда падалица. Док бих рекао Воји да погледа, она би већ нестала. У једном од таквих тренутака Воја рече: „Знаш, брате, ја никада нисам видео звезду падалицу! – Видећеш их кад будемо у Африци – рекох му. Над Нигером се одиграва ватромет звезда које пролећу небом. Сваког тренутка падне их најмање десет. – То је то – кажем му. – Стигли смо тамо где треба да будемо”.

Сабирајући утиске уз жељу да што боље објасни зашто се Африка издваја од других делова света, Анђелковић, оцењује да је то и због тога што је обилазећи Европу уздуж и попреко, стекао утисак да је она мост ка другим крајевима, јер у њој није препознао ону везу породица и појединца са окружењем као у афричким местима у којима се живи једноставније и присније с природом и ближњима. Африка је према речима овог путописца, остала чиста, није се покварила, има душу.

–Тамо сам видео ону слику коју сам понео из детињстава, где смо окупљени у дворишту на Звездари седели разговарала или радили - бака, деда, родитељи, комшије...У Африци сам то уочио. А да сам на правом месту, посведочио је и призор на стадиону где се играла права утакмица, и где су фудбалери трчали око стабла на средини терена, јер у Африци се дрво не сече. Дрво се у Африци поштује као светиња – испичао је Љубомир. А како је магија путовања почела, он на почетку свог штива казује: „ Одлука је донета. Магија је завладаланашим душама и мислима. Та одлука држи нас у сталном усхићењу, иако проблеми изгледају нерешиво. Лето је 1975.године, а нас тројица, три брата са својих седамнаест, осамнаест и деветнаест година, одлучили смо да побегнемо од куће и одемо у Африку. Жеља и младост су све што имамо – и све што нам је потребно”. Тако су се у авантуру отиснули Влада, Воја и Љубомир...Аутор ове књиге додаје и да је прво путовао са родитељима, па са браћом, са својом децом, а често и сам. Путеви су се отварали, а на њима је сазревао трудећи се да докучи суштину постојања, јер је у томе и лепота живота.

Поклонике писане речи очекује низ изненађења која отварају прозор у чудесни афрички свет. Међу корицама ове књиге Љубомир Анђелковић сместио је приче написане захваљујући богатом искуству и путовању Сахаром и реком Нигер. Аутор на крају поручује да је смисао путовања - повратак кући, где се сабирају утисци и ређају ситнице које у ранцу, коферу или џепу донесемо из далеких предела.  Неке ситнице су лични чувари успомена, а друге, сувенири за пријатеље. И све је то грађа за нове приче до следећег путовања и сусрета са путописцем.