Жена која режира изразито мушки текст

Представа „Маратонци трче почасни круг” по делу Душана Ковачевића је моја четврта сарадња са Хрватским народним казалиштем у Осијеку. Због одличног и преданог ансамбла, способне управе, вредне технике и дивне публике, Осијек је место којем се увек радо враћам, каже награђивана редитељка Оливера Оља Ђорђевић.

У јесен 1972. године Душан Ковачевић написао је свој први комад, црнохуморну сагу о Топаловићима „Маратонци трче почасни круг”, а поменута редитељка управо га поставља на сцени Хрватског народног казалишта у Осијеку. Премијера је заказана за сутра од 20 сати на сцени овог театра. Сценографију ради Љубица Петровић, костиме Дубравка Скврце, сценски говор Саша Латиновић, кореографију Андреја Кулешевић. Ковачевићеве јунаке тумаче: Аљоша Чепл, Мирослав Чабраја, Душко Модринић, Антонио Јакупчевић, Ивица Лучић, Владимир Тинтор, Матија Качан, Петра Бернарда Блашковић и Ивана Солдо Чабраја.

– Приликом прославе 50 изведбе Нушићевог „Сумњивог лица”, такође једне махом мушке поделе, почели смо, прво у шали, да правимо поделу за „Маратонце”. Шала је прерасла у идеју, а реализација је дошла када су Владимир Хам, као интендант, и Мирослав Чабраја, као равнатељ Драме, одлучили да „Маратонце” уврсте у програм ове сезоне. Одлука је била више него исправна, на моје велико задовољство, пошто у Осијеку влада незапамћено интересовање за ову представу – тврди Оља Ђорђевић и додаје:

– Постављање култних дела на сцену, посебно кад су им претходила легендарна сценска и филмска извођења, лако се претвори у аутогол. Недавно сам радила Нушићеву „Госпођу министарку” у Шабачком позоришту и прва помисао је била иста: како да се моја представа разликује од свих претходних. Међутим, то сигурно није прави пут и води на прволопташка решења која се баве само формом. Све је постало лакше кад сам се фокусирала искључиво на оно што тај комад значи мени, сада и овде. У том погледу, све се променило 3. маја прошле године. Променила се ова земља, променили смо се ми изнутра, као и моје виђење значења овог комада. Иако се свет у коме сам ја одрастала и у коме је Душан Ковачевић написао свој први комад драстично променио, суштина је остала иста.

За Ковачевића су „Маратонци”, како каже, били израз бунта младог човека у земљи стараца, који свима кроје судбину и неминовно воде ка крају те земље, са жељом да буде што више смрти, јер је то једини сигурни посао.

– Моја потреба је била да се, као жена која режира изразито мушки текст у коме жене готово да и не проговарају, побуним против начела тог мушког света где је профит изнад свега, па и изнад људског живота, где влада корупција, непотизам, одсуство елементарног морала и фемицид, где се деца охрабрују и подстрекавају да носе оружје и све решавају насиљем. Поред тога, тада је у опасности био опстанак једне земље. Данас, уз отварање свих нових ратишта, уз полуделу климу, разне епидемије, одсуство емпатије као одлику савременог човека, јер је свака вест битна само два-три дана, у опасности је опстанак читавог човечанства.

Интересовање за представу „Маратонци трче почасни круг” у Осијеку је огромно, о чему сведоче редови испред благајне тамошње театарске куће. О томе у каквој атмосфери бивствује Максимилијан Топаловић и чланови ове необичне породице у Осијеку, Оља Ђорђевић прича:

– У првих неколико дана „плануле” су карте за свих 17 заказаних извођења „Маратонаца”, што значи да више нема карата ни за март, ни за април. Испред благајне је био велики ред и то је, заиста, диван призор. Заслуге за толико интересовање, наравно, припадају генијалном тексту Душана Ковачевића, бесмртним репликама из комада и филма Слободана Шијана, које су нам свима ваљда ушле у свакодневни речник. Ми смо свесни тога да је публика гледала, вероватно и више пута, тај култни филм, тако да сигурно и не зна да се комад разликује од филма. У представи смо се поиграли том чињеницом, али не бих сад да откривам како. У сваком случају, надам се да ћемо оправдати толико интересовање и да ће ова представа бити вољена и много пута извођена као што је то било и „Сумњиво лице”.

Редитељка додаје да је истоимени филм смештен на почетак 20. века, а да су они у представи остали у оригиналном добу у које је Ковачевић сместио радњу, а то је почетак седамдесетих година прошлог века.

– Нисам желела било какву насилну модернизацију и убацивање модерне технологије и друштвених мрежа, пошто је овај комад и данас актуелан и без тога. Свако ће, у овом нашем региону, препознати реченицу: „Ја нисам завршио факултет, пошто немам средњу школу, зато ако вам треба директор: ту сам” – наглашава Оља Ђорђевић и објашњава зашто сматра да је позориште поприлично дуго на апаратима:

– Није само позориште у том стању. Читава култура и образовање већ доста дуго овде висе изнад провалије, која као да се сваке године само шири. Позориште трпи од срамно малих буџета, недовољних реновирања и одржавања зграда, нестручних кадрова, недовољне бриге о људима око сцене без којих представа не може да постоји, а непрекидно одлазе из позоришта због малих плата и лоших услова. У култури се све може и ништа се не мора. А земља која не негује своју културу, традицију, своју уметност, земља која не улаже у образовање, иде ка томе да саму себе сахрани.