Рахмањинов је незаобилазна станица мог образовања

После две године од претходног незаборавног наступа на 54. Бемусу, када је са Шопеновим делима освојио нашу публику, Иво Погорелић, славни пијаниста поново гостује у Београду, у организацији ЦЕБЕФ-а. Слушаћемо овог пута његову, увек особену и несвакидашњу интерпретацију Концерта за клавир и оркестар бр. 2 Сергеја Рахмањинова 18. марта од 20 часова у Великој дворани Коларчеве задужбине, са Војвођанским симфонијским оркестром, под управом Александра Марковића. Погорелићева извођења инострана критика оцењује као креације које су увек испред времена у ком живимо, а за његoве концерте подједнако као и некада влада велико интересовање на престижним позорницама света (Карнеги хол, Ројал Фестивал хол, Музикферајн, Тонхале, Театро Колон, Сантори хол итд.). После вишедеценијске паузе Погорелић се поново вратио студијском снимању 2019. као ексклузивац дискографске куће „Сони класикал”, а пре две године је објавио албум са делима Шопена. У међувремену је успешно гостовао на Далеком истоку, где има верну публику. У ексклузивном интервјуу за „Политику” Иво Погорелић говори о многим музичким и животним темама.

Зашто сте изабрали за београдски наступ Рахмањинова и његов Концерт за клавир и оркестар бр. 2, настао после једне стваралачке кризе, коју је овај чувени композитор превазишао?

Рахмањинов се наметнуо као незаобилазна станица на природном току мог музичког образовања. Родитељи су ме још у доби од седам година усмерили на виолину и клавир. Учење виолине није ишло, међутим клавира јесте, те сам се на том путу пијанистичког развоја у једном тренутку сусрео и са опусом Сергеја Рахмањинова, једне од централних фигура клавирске музике која је у себи сједињавала три професије – пијанисту, композитора и диригента.

Сам Други клавирски концерт је због мелодија и хармонија ванвремене лепоте постао једно од највише комерцијализованих дела, чије су се теме нашле у многим филмовима и такозваним популарним жанровима замагливши оригинално значење и дејство дате музике. Иако вероватно највише извођен у поређењу са осталим концертима аутора, Други клавирски концерт је до данас остао једна од најмање схваћених композиција Рахмањинова, чије извођење захтева огромне напоре од оркестра и солисте. Сам аутор је на више од деведесет страница нотног текста убележио више од седамдесет назнака за промене темпа и карактера музике које је готово немогуће применити у пракси, јер то захтева истоветно читање и доживљај од стране диригента, солисте и оркестра. То је, међутим, задатак који је овај генијалан аутор оставио генерацијама извођача за будућност.

Са којим оркестрима и диригентима сте имали најбоља искуства током каријере?

Мојих искустава са диригентима било је, наиме, сразмерно мало у односу на реситалске наступе, јер избегавам рад са симфонијским оркестрима који подразумева доста учесника у креирању музичке изведбе. Више волим самосталну посвећеност раду на музици, и управо такву врсту наступа највише и одржавам у својој концертној пракси.

У прошлом интервјуу за наш лист сте рекли да сте према снимљеним делима врло одговорни и да зато нема „штанцовања” албума као на траци, односно да снимате тек кад осетите да је све дорађено до краја…

Крај не постоји, постоји само закључни тренутак у људском животу. Крај припада Богу, а закључни тренутак припада људима.

Да ли сте осетили да је време за нови компакт-диск и која дела бисте изабрали да снимите?

Јесам, али за то је потребно сести на столицу и добро је загрејати. У садашњем тренутку немам такву временску запремину на располагању.

Били сте недавно на турнеји по Далеком истоку, где вас посебно поштују. Какви су утисци и зашто вас публика тог поднебља тако добро разуме?

Далеки исток је простор високо развијене цивилизације, не само по напредности њихове технологије већ и по умешности очувања својих традиција. Њихова данашња улагања у образовање и културу вишеструко надмашују буџете европских земаља из којих је класична музика потекла, те они последњих деценија исказују и далеко већи интерес за европску музичку баштину од самих земаља на Старом континенту – једнако из позиције извођача као и публике. Стога, бити цењен на Далеком истоку данас вреди четири пута колико бити цењен у Европи или осам пута више него у Сједињеним Државама.

Да ли Вас инспиришу и неке друге уметности попут сликарства или књижевности и помажу да музику дубље доживите?

Апсолутно и у потпуности! Осим колекције уметничких слика, поносан сам и на своју библиотеку. Међутим, у новије време у значајним делима светске литературе волим да уживам кроз интерпретације најбољих светских глумаца. Наиме, поседујем два комплета од 26 и 24 диска Прустовог монументалног дела „У потрази за изгубљеним временом” (разлика у броју дискова потиче од разлике између оригинала и енглеског превода текста) – један који су снимили глумци париског Комеди Франсеза и други који су начинили глумци Шекспировог театра у Лондону. Слушам их наизменично…

Истичете да је ваш живот увек повезан са клавиром, да ли има и других приоритета иза овог најважнијег, да ли волите да слушате друге пијанисте, савременике или великане из прошлости? Ко Вам је од њих најближи по сензибилитету?

Клавир је први приоритет, а други би био тек на двадесет и другом месту, након пуно празних… Међутим, музика коју увек радо слушам је музика етно-мелоса која потиче из народа. Она је уосталом у прошлости била коришћена у делима бројних стваралаца класичне оријентације попут Бетовена, Шуберта и других композитора каснијих раздобља…

Тренутно уживам у извођењима Лоле Новаковић, чији глас плени неодољивим квалитетима. Нарочито њен смисао за рубато, који је претпостављам избрусила у Бејруту где је провела више месеци склонивши се од комунистичке партије СФРЈ између 1959. и 1960. године. У Бејруту је могла извући тајне и знања египатског мелоса из којег су проистекли османски, сарајевски и латински мелос, данас заступљен у читавом свету.

Које су то мале ствари у којима уживате у животу и које вас чине спремним и одморним за велике подухвате на сцени?

Обожавам прати веш након концерта, те сваки пут најпре оперем свилене чарапе у којима наступам. Наиме, као уметник који је стално на путу дужан сам водити „високу хигијену”, али како су у данашњим хотелима срозани сви стандарди, ја индивидуално примењујем специфичне начине прања тканина које сам научио још пре педесет година као ученик станујући у интернату Централне специјалне музичке школе при конзерваторијуму „Чајковски” у Москви.