Њива блокирала Институт

Чачак - Рачун Института за воћарство блокиран је 6. септембра и најстаријој научној установи у чачанском крају може помоћи једино српска влада. До те тачке стигло се због једне њиве од хектар и по која се претворила у судбински појам за кућу из Чачка одакле су, за шест деценија од постанка, потекле 34 нове сорте воћака.
Институт је, решењем Општинског суда у овом месту од 30. јануара 2007. године, потврђеним тачно четири месеца касније у Окружном суду у Чачку, обавезан да ранијим власницима на име одузете земље исплати 12.038.520 динара. Приде, затезну камату, следе и парнични трошкови (1.570.765 динара). Скупа - 15 милиона - или шест бруто плата за 63 радника установе. Тај новац овај институт, једноставно, нема.

У тренутку кад је каса блокирана, у њој је било 300.000 динара и то је одузето. Проблем је постао толико оптерећење за колектив да је директор Института, др Слободан Миленковић (44), дао оставку, док су запослени, међу њима по шесторо доктора и магистара и 13 истраживача, као последњу зараду примили прву половину јулске плате.

- Представници министарстава финансија и науке, чачанске општине и Института заседали су почетком овог месеца тражећи решење, и прижељкујемо га, али оно није у моћи ове установе. Са наше стране, захтевали смо од суда почек од 90 дана како би Институт могао да живи и не остане без струје или телефона, верујући да ће у том року новац да буде створен - каже за "Политику" др Радосав Церовић (48), који је сада вршилац дужности директора Института, постављен на рок од шест месеци по сагласности Министарства науке.

Уз узгредну примедбу да је Закон о повратку земље бившим власницима "старе неправде исправљао чинећи нове", др Церовић подсећа на законит редослед за исплату накнада наследницима. Први на реду јесте Институт, али он не може отуђити никаква средства пошто су власништво државе и њима располаже влада. Затим долази општина, али у буџету ове заједнице нема средстава предвиђених за то. На крају, трећи исплатилац је држава.

Институт у Чачку један је од четири из састава бившег Института за истраживања у пољопривреди "Србија", који је акредитован као научноистраживачка установа. Има 148,72 хектара земљишта, 3.000 квадрата радног простора, лабораторију од 300 квадратних метара и углед не само српског, већ и светског бренда.

Управни одбор Института, на челу са професором др Владетом Стевовићем, и тадашњи директор установе др Миленковић, у поруци упућеној Министарству науке 18. јуна ове године, предлажу да наследници буду исплаћени из буџета Републике. Документовали су да Институт просто није имао начин да ово реши, описујући како је проблем створен.

Спорна парцела, воћњак у Љубићу, узета је ранијим власницима 8. августа 1953. године као општенародна имовина, и дата Институту на коришћење. Уговором о размени непокретности, Институт је 10. новембра 1961. године наведено земљиште разменио за друго, ради укрупњавања поседа. Воћњак је, затим, претворен у градско грађевинско земљиште а ранијим власницима у таквим случајевима, следује само новац.

Комисија за враћање земљишта одлучила је још у мају 1997. године да парцела буде додељена наследницима (односно да добију новац), а руководство Института покушало је да се договори са њима, нудећи друго земљиште како би одустали од поступка. Са таквим планом, чачанска установа се у мају 2004. године обратила Дирекцији за имовину Републике Србије, и у октобру исте године добила одговор да Дирекција није надлежна.

Међутим, Институт се поново (23. децембра 2005) обратио Дирекцији тражећи одобрење да прода део земље како би обештетио наследнике. Коначан одговор није добијен али је у преписци, јануара прошле године, из Дирекције поручено да "средства прибављена евентуалним отуђењем непокретности Института припадају буџету Републике Србије".

Једини самостални институт за воћарство у Србији данас само може да чека вести из Београда.