Симбол победе духа

26. СОЛУН ДОК

Солун  – У омањем селу на високим, сликовитим падинама Хималаја живи Виру, сићушни, крупнооки петогодишњи враголан који повремено штапом или песницама разрешава своје проблеме са сеоским вршњацима. Виру није по природи агресиван, песнице и штап су за њега често једини начин одбране од неподношљивих вербалних и физичких напада, на одбацивање околине и суштинског неприхватања, јер Виру је „мешанац” – дете мајке Индијке и оца Непалца који их је одавно напустио. Као такав он је ни крив ни дужан омиљено „страно тело” међу индијском децом. А деца, што попут сунђера упију све што около чују и „покупе” од одраслих, знају да буду веома сурова.

Виру, чије име на хиндију значи храбар, централна је фигура изванредно снимљеног (што не чуди јер су оба редитеља студирала и камеру) и уметнички квалитетног, ангажованог дугометражног документарног филма „Док не полетим” ауторског тандема Канишке Сонталие и Сидеша Шетуа, који се такмичи у програму „Следећа генерација” на 26. ТИДФ у Солуну. Пет година су они пратили и снимали одрастање Вируа и његову свакодневну борбу са својим индијско-непалским идентитетом. Њихова камера сведочи и о немилосрдном исмевању због физичког наслеђа његовог оца, али и понижавању његове слабовиде мајке што у дечаку појачава осећај повређености и беспомоћности. У тим планинским врлетима његово срце је ипак стекло отпорност, а ум непопустљивост, највише због честог бекства од стварности у маштовити унутрашњи свет насељен боговима и демонима, у којем он непогрешиво кује сопствени морални компас. Вируово уточиште постаје природа која га окружује и у којој сања о пријатељству са птицама дивећи се њиховој слободи и тај сан га не напушта ни када се са мајком настањује усред шуме после нестанка њиховог дома услед разорних поплава.

Аутори Канишка и Сидеш са таквом финоћом и прецизношћу „лове” у кадру и Вируову непоколебљиву наду и одлучност да се не сломи него да иде напред све док и сам не полети. Они са концептом филма о аутсаједеру стижу до гигантске приче о победи над етничком дискриминацијом и снази стрпљивог самооткривања и самопоштовања. Виру постаје симбол животног корачања напред и симбол победе духа. У тренуцима дечаковог поласка у школу његов живот добија узбудљив преокрет. Осим што је интелигентно дете и добар ученик, испоставља се да је, онако мали, брз и окретан, веома талентован и у контактном спорту кабади. И деца се око њега мењају. Виру за њих више није „непалски лопов” већ омиљени школски друг који ће представљати село на државном кабади шампионату школских тимова на којем ће својом чврстом одлучношћу довести свој тим до победе.

Овај тријумф улива уверење Вируу да може да савлада сваку препреку која му се нађе на путу, а његова прича филмским ауторима је послужила за дирљив подсетник да сваки појединац, без обзира на порекло, поседује потенцијал да се уздигне и постигне величину. Канишка Сонталиа и Сидеш Шету појашњавају у Солуну да „Индија и Непал имају отворену границу без визних режима, али због неизвесне економске и политичке ситуације, Непалци који живе у Индији суочавају се са расном дискриминацијом чији утицај, посебно на млађе генерације, може донети велику штету њиховој будућности”.

Иако је њихов филм фокусиран на индијско-непалски проблем он и те како има универзалну поруку. У данашњем свету подела има око 280 милиона миграната који живе заправо у туђини и бивају изложени свему ономе чему је био изложен и малени Виру. Снимање филма „Док не полетим” за Сонталиу и Шетуа означава и почетак њихове каријере документариста (до сада су се бавили режијом, продукцијом кратких филмова и новинарских репортажа).

„Наше искуство живота као појединаца смеђих лица на различитим континентима, помогло нам је да разумемо утицај профилисања аутсајдера”, кажу они и додају: „Наша два индивидуална стила се спајају и помажу у стварању атмосфере филма. Ова равнотежа је била кључна  и у односу са нашим маленим филмским јунаком. Сидеш је дечаку био више као пријатељ са којим је делио свој авантуристички и дивљи свет, док сам ја више личила на старију сестру са којом је Виру говорио о својим унутрашњим мислима и осећањима.”

Судећи по реакцијама и домаће и иностране публике на солунском фестивалу њихов филм „Док не полетим” допрео је и до срца и до ума. Порука је примљена и чврсто прихваћена, баш као што је чврсто и ауторско уверење да „ова прича подиже вредности које сви делимо: поштовање, достојанство, преиспитивање сопственог живота, размишљање о странцима, избеглицама и појединцима са мешовитим идентитетом.” Стога локална хималајска прича лако превазилази границе и постаје међународна прича која се обраћа публици широм света. Ипак смо сви ми само људи, зар не?