Истеривање вештица

Од нашег дописника из Вашингтона

Последњу јесен Бушовог патријархата неки од познатих савремених књижевника из земље и света обележавају новим књигама: „Најтраженије лице“ Британца Џона ле Кареа, „Удовице Иствика“ Џона Апдајка, „Срџба“ Филипа Рота, постхумно је ових дана изашла збирка есеја „Порције из свеске умрљане вином“ Чарлса Буковског, а сваки дан се очекује „Једна милост“ Тони Морисон. Међу странцима је Карлос Фуентес, као један од ретких преведених мексичких писаца са „Срећним породицама“, а у издању малих издавача одавно је Американцима понуђен овогодишњи нобеловац из Француске Жан Мари Густав ле Клезио…

Да нису попут стадиона пред одлучујући меч крцате политичким навијачима (Сва крила ових дана окупирали су Обамини плавци), књижаре би личиле на места у коме се у историју истерују вештице актуелног американизма. Толико су крцате новим књигама које свим стилским фигурама покушавају да у неповратну прошлост отерају садашње стање нације.

Грешни град Хамбург

 Апдајк је, претворивши их у остареле удовице, „Вештице Иствика“ (1984) сазвао у новом роману на место где су пре четврт века витлале својим метлама. Некада су, подсећа најугледнија књижевна критичарка „Њујорк тајмса“ Мичико Кукутани, ове три поклонице црне магије као протагонисткиње уживале у „ексцесима контракултуре шездесетих и седамдесетих“. Данас после неколико деценија, враћају се у исто место које је постало „равна јапи провинција далеко од греха и искушења“. Удовица се згража над сликама „удешених младих мајки које на хокеј возе своје пренагојене синове у превеликим џиповима“ или „кастрираних шоњавих благоглагољивих очева који проводе викенд сређујући своју слатку кућицу и баштицу“… „Вратили су се у педесете, али нема Руса да им буду изговор“, додаје Апдајк кроз једну од својих вештица, згражајући се над дубоким провинцијализмом који је захватио Америку.

Може се опростити што, писан у 77. години, Апдајков двадесет други роман има своје падове. Али у америчкој литератури до сада се није нашао бољи и свестранији хроничар провинцијалног живота „браколомства у малој белој протестантској вароши“. Прељубу као тему, сам писац можда још није исцрпио, али је „она исцрпла мене“, каже.

И док се са нестрпљењем чека да се нови Апдајк ових дана физички допреми, књижаре већ украшава подједнако плодоносан британски вршњак Џон ле Каре, који са истом острашћеношћу истерује неке друге вештице. Омиљен код америчке публике, најновији Ле Каре разрађује шпијунску продуктивност. Тема велике преваре започела је есејом у лондонском „Тајмсу“ „Америка полудела“ ( 2003) где је мајстор хладноратовских шпијунских трилера констатовао да је „Бушова хунта извела један од најтежих трикова у историји“ када је успела да са Бин Ладена скрене амерички бес на Садама Хусеина. Ле Каре је сам описао свој нови роман као дело које се у складу са новом доктрином о терору бави „новим шпијунима и новим лојалностима, старим шпијунима и старим приврженостима, терором као новом мантром… И спознајом да нам није више дозвољено ни да волимо ни да саосећамо, ако хоћемо да будемо „добри патриоти“.

Радња се дешава у граду греха, јер „Нико није могао да заборави, било да је муслиман, полицајац, шпијун или обоје, да је град Хамбург био несвесни домаћин тројици отмичара авиона једанаестог септембра, да се не помињу њихови другари, чланови ћелије, завереници… И да се Мохамед Ата, који је први авион управио у куле близнакиње, клањао свом бесном богу у маленој хамбуршкој џамији…“

Ле Каре исмејава све шпијунске службе заједно: немачке, британске и нарочито америчке што су заборавиле на свој првобитни задатак и претвориле се у казнену експедицију. Америчка критика оцењује да је Ле Кареов „антиамериканизам“ још јеткији него до сада, али да је то вероватно одраз ауторовог неслагања са многим аспектима новије америчке спољне политике. Критичар „Вашингтон поста“ Ле Кареу замера што је агенте Ције искарикирао до нивоа стрипа, иако то није својствено овом изнијансираном аутору.

Најблуднији Буковски

Свакојаки греси приписују се уметничком еснафу ове јесени: у Лос Анђелесу васкрсао је чак и давно почивши Чарлс Буковски са неким од својих најблуднијих есеја, а места која је посећивао добијају митска обележја. На другој обали, у Њујорку, ове сезоне позоришна публика може да ужива у гледању десетина политичких комада о Ираку, Вашингтону, корупцији, феминизму, имиграцији, али никад „из конзервативног угла“. Директори стотина бродвејских театара куну се да не праве никакву селекцију по политичком уверењу, већ да једноставно до сада нису добили ниједног конзервативца међу драматурзима. Ова земља кренула је улево, признао је и заклети десничар међу водитељима на Фоксу Бил О’Рајли. То би се некако и дало поднети, док год је левица задовољна окупацијом књижара и позорница. Али крене ли са духовне на материјалну сферу: на куће, профите и плате, биће то много љућа борба, са неизвесним исходом. Већ сада за либералнију страну кажу да то „није права Америка“. Да су то, напротив, људи који „мрзе своју земљу“. Истеривање вештица се наставља.