Београд без споменика великанима из Вршца

Заборављање је природна појава, али је неприродно заборавити оне који су неизбрисив део наше културе и колективног сећања.

Вршац, привидно скрајнут, изнедрио је Стерију, Пају Јовановића и Васка Попу који су себе поклонили расту Србије. Зашто ова три великана, бесмртника у књизи сто знаменитих Срба имак немају достојно споменичко обележје?

Да ли су споменици прескупи или је и сам Београд преплављен споменицима па нема места и за ову тројицу бесмртних, а веома смртних у нашем лакомисленом сећању?

Било је много иницијатива да им се подигне достојно обележје, много више због нас, а не због њих. Иницијативе су похваљене, подржане и ту се, као и увек, стало.

Стерија, само као писац, први је прави видар наших нарави, заблуда и наивности, довољно је, а он је и први прави менаџер у култури, који је основао низ најзначајнијих државних институција.

Паја Јовановић је својим сликама „Крунисање цара Душана”, „Таковски устанак”, „Рањени Црногорац”, Сеобе” остварио непоновљиву визуелну матрицу нашег колективног сећања. И скоро седамдесет година од његове смрти и те како је живо и утицајно његово дело, чак је постало јеретичко превратничко као прави, несклоњиви антипод својим постмодернама метамодернизма које заслепљују нашу ликовну интуицију.

Шта би друге земље урадиле да им се десио такав великан поезије, алхемичар смисла и логике речи, и можда јединствени песник, аналитичар те врсте у свету Васко Попа? Песнички трендови и поетска логика речи свијају се на ветровима светских поетских трендова, одувавајући функцију поезије као дара који се најлакше дарује недаровитима. Васко Попа је посљедњи прометеј поезије која се показује, исказује, а ништа не показује и интерпретира.

Стерија никад није био савременији него данас, у свету глобалне пандемије, производње, заразе покондирених тикава.

Паја Јовановић, својом фигурацијом слави човека, његову самосвест да зна шта хоће и како то хоће, баш у данашње време испирања људске културе, аутентичности и храбрости. Његово дело је права психотерапија.

А поезија Васке Попе... онима које је информатичка пандемија трајно заразила, са смртоносним исходом за искуство интуиције, превратничког мишљења, тим избељеним умовима потребна је само мајушна Васкова песма да се сете ко су.

Ова три великана, чудом изникла из Вршца, а порасла за много веће прегалаштво нацији, савременији су од свих режисера, бар-кодова и алгоритама наших душа и споменик њима је шанса нама.

Мр Томислав Сухецки,

сликар