Beograd bez spomenika velikanima iz Vršca

Zaboravljanje je prirodna pojava, ali je neprirodno zaboraviti one koji su neizbrisiv deo naše kulture i kolektivnog sećanja.

Vršac, prividno skrajnut, iznedrio je Steriju, Paju Jovanovića i Vaska Popu koji su sebe poklonili rastu Srbije. Zašto ova tri velikana, besmrtnika u knjizi sto znamenitih Srba imak nemaju dostojno spomeničko obeležje?

Da li su spomenici preskupi ili je i sam Beograd preplavljen spomenicima pa nema mesta i za ovu trojicu besmrtnih, a veoma smrtnih u našem lakomislenom sećanju?

Bilo je mnogo inicijativa da im se podigne dostojno obeležje, mnogo više zbog nas, a ne zbog njih. Inicijative su pohvaljene, podržane i tu se, kao i uvek, stalo.

Sterija, samo kao pisac, prvi je pravi vidar naših naravi, zabluda i naivnosti, dovoljno je, a on je i prvi pravi menadžer u kulturi, koji je osnovao niz najznačajnijih državnih institucija.

Paja Jovanović je svojim slikama „Krunisanje cara Dušana”, „Takovski ustanak”, „Ranjeni Crnogorac”, Seobe” ostvario neponovljivu vizuelnu matricu našeg kolektivnog sećanja. I skoro sedamdeset godina od njegove smrti i te kako je živo i uticajno njegovo delo, čak je postalo jeretičko prevratničko kao pravi, nesklonjivi antipod svojim postmodernama metamodernizma koje zaslepljuju našu likovnu intuiciju.

Šta bi druge zemlje uradile da im se desio takav velikan poezije, alhemičar smisla i logike reči, i možda jedinstveni pesnik, analitičar te vrste u svetu Vasko Popa? Pesnički trendovi i poetska logika reči svijaju se na vetrovima svetskih poetskih trendova, oduvavajući funkciju poezije kao dara koji se najlakše daruje nedarovitima. Vasko Popa je posljednji prometej poezije koja se pokazuje, iskazuje, a ništa ne pokazuje i interpretira.

Sterija nikad nije bio savremeniji nego danas, u svetu globalne pandemije, proizvodnje, zaraze pokondirenih tikava.

Paja Jovanović, svojom figuracijom slavi čoveka, njegovu samosvest da zna šta hoće i kako to hoće, baš u današnje vreme ispiranja ljudske kulture, autentičnosti i hrabrosti. Njegovo delo je prava psihoterapija.

A poezija Vaske Pope... onima koje je informatička pandemija trajno zarazila, sa smrtonosnim ishodom za iskustvo intuicije, prevratničkog mišljenja, tim izbeljenim umovima potrebna je samo majušna Vaskova pesma da se sete ko su.

Ova tri velikana, čudom iznikla iz Vršca, a porasla za mnogo veće pregalaštvo naciji, savremeniji su od svih režisera, bar-kodova i algoritama naših duša i spomenik njima je šansa nama.

Mr Tomislav Suhecki,

slikar