Новинар саткан од тајни

Од нашег сталног дописника

Загреб, 24. октобра – Иако је имао бурну професионалну новинарску каријеру и ништа мање миран приватни живот, вероватно нико није веровао да ће Иво Пуканић завршити свој живот онако како се то десило јуче око 18.20 часова у самом средишту Загреба – у атентату од подметнуте експлозивне направе диригованом из даљине.

Својим писањем, уопште својим недељником „Национал”, али и властитим понашањем, изазивао је различите реакције јавности, похвале и оспоравања, а то је на крају дошло дотле да му је у пролеће ове године мало ко поверовао да је на њега покушан атентат. Почетком априла, како је тада известио полицију и јавност, нешто пред поноћ у близини његовог стана у Илици пришао му је непознати човек и покушао да га убије из пиштоља, али се он наводно измакао а нападачу се заглавио следећи метак па је побегао. Испоставило се, ипак, да је неком јако сметао.

Пуканић је рођен у јануару 1961. године у Загребу, био је одличан ученик, а касније и Титов стипендиста, што се додељивало надареним и успешним ђацима. У новинарство је ушао као фоторепортер крајем 70-их година, а у тадашњи „Старт”, за који је снимао девојке за дуплерицу, увео га је Денис Куљиш, с којим је од 1991. радио у новопокренутом „Глобусу”, а затим су се њих двојица „одметнули” 1995. и заједнички основали „Национал”. После повлачења Куљиша преузео је већински власнички део и развио „Национал” до данашњег изгледа.

Бавио се најосетљивијим темама из политике и криминала, посебно онима у вези с активностима тајних служби, у међувремену стекао бројна блиска познанства и контакте с многим особама из тих миљеа, покретао више контроверзних новинарских акција за које се сумњало да су повезане са његовим личним интересом. Најпознатији му је интервју с хашким бегунцем Антом Готовином, рађен у време када га наводно нису могле лоцирати највеће светске тајне службе, покренуо је серију написа о „балканској дуванској мафији” у којој је посебно писао о Станку Суботићу Цанету и Милу Ђукановићу, али је било оцена да тиме у ствари „гађа” тадашњег српског премијера Зорана Ђинђића да би наводно „отворио” врата хрватској дуванској индустрији на српско тржиште, итд.

Својевремено је покренуо и аферу Дубровачке банке на чијем је челу био Невен Бараћ, с којим је био пријатељ, није се либио да у свом недељнику брани такође свог пријатеља Хрвоја Петрача осуђеног због учешћа у отмици Загорчевог сина, а „држао је страну” и притвореном генералу Загорцу.

Најбурнију аферу имао је у пролеће ове године, када се открило да је уплео прсте у присилно одвођење његове супруге у психијатријску болницу са прес-конференције коју је сазвала да би јавност обавестила о малтретирањима којима је подвргнута. На њену страну тада су стале све организације за људска права, утврдило се да је незаконито одведена у болницу у Врапчу, али се на крају ништа није десило њеном супругу и почетком децембра требало је да се одржи прва расправа на суду у њиховој бракоразводној парници. Неколико дана по избијању те афере на Пуканића је покушан описани атентат (9. априла), али му због околности скоро нико није веровао, иако му је полиција тада дала заштиту која је уклоњена тек првог августа.

Пуканић је 1999. године проглашен за новинара године у Хрватској, затим је 2000. добио награду Хрватског новинарског друштва за истраживачко новинарство, а 2003. награду за интервју године с Готовином. Крајем јуна ове године једногласном одлуком Већа части избачен је из Хрватског новинарског друштва зато што је у „Националу” објавио медицинску документацију своје супруге која га је оптуживала за малтретирање, чиме се огрешио о новинарску етику и директно повредио неколико законских прописа.

Радоје Арсенић

-----------------------------------------------------------

О српској спрези политике и криминала

Убијени Иво Пуканић, сувласник и директор хрватског листа „Национал”, српској јавности постао је познат када је овај недељник 2001. године објавио серију текстова о умешаности тадашњег српског премијера др Зорана Ђинђића у наводни шверц цигарета и његовој „вези” са Станком Суботићем Цанетом, недавно оптуженим у афери „Дуванска мафија”. Тада су се први пут заправо у медијима појавили написи који говоре о Ђинђићевој наводној спрези са криминалом и „дуванском мафијом”.

У свим овим чланцима, као главне организаторе „дуванске мафије” овај лист означио је Станка Суботића Цанета и тадашњег црногорског председника Мила Ђукановића. Према писању „Национала” из 2001. године, Ђинђић је наводно на рачун Суботића и његове „дуванске индустрије” Нову годину чекао у најскупљем хотелу у Дубаију.
Осим о спрези српских политичара и бизнисмена са криминалом, овај лист се у то време није либио да пише о журкама у Суботићевој луксузној вили на Светом Стефану и о огромним хонорарима за одређене хрватске певачице које су на њима гостовале.

Суботић је годину дана касније путем адвоката тужио хрватски „Национал” због навода да је „главни мафијашки бос Балкана” и суд је пресудио у његову корист. У овом тексту се Суботић назива шефом наводне балканске мафије, уз тврдњу да је „тежак” 500 милиона марака.

„Колико је познато, Суботићеви шверцерски канали протежу се по целом Балкану захваљујући тајној подршци или заштити највиших политичких и полицијских ауторитета у скоро свим државама бивше Југославије. У Србији су то донедавно били Јовица Станишић, шеф српске Службе државне безбедности, и Милорад Вучелић, некадашњи потпредседник СПС-а и некадашњи директор српске државне телевизије”, објавио је својевремено „Национал”.

У истом тексту наведено је и да је Суботићев „заштитник у Србији премијер Зоран Ђинђић”. „Национал” је директно тада довео Суботића у везу са убиством бизнисмена Вање Бокана у Атини, 2000. године. Суботић је са Боканом, према наводима овог недељника, раних деведесетих у Београду израђивао фалсификате маркираних фармерица и тако створио велики капитал.

У наставку објављивања текстова о спрези српских политичара и бизнисмена са организованим криминалом, „Национал” је под потписом Ива Пуканића, позивајући се на непознатог страног дипломату, објавио да „Суботић и Ђинђић заједно раде на изградњи фабрике дувана у Крагујевцу, у партнерству са мултинационалном компанијом „Бритиш Американ тобако” (БАТ). По наводима овог недељника, Суботић је наводно највећи купац БАТ-а, а градња фабрике служила би за прање његовог прљавог новца.

„Национал” је опширно писао и о „дуванској вези” Суботића и Мила Ђукановића.

Подсетимо, Владимир Беба Поповић, бивши шеф Бироа за комуникације Владе Србије, у мају 2005. године, одговарајући на питање адвоката Момчила Булатовића, браниоца Милорада Улемека Легије, о међународној дуванској мафији и медијској кампањи у којој је премијер Зоран Ђинђић био доведен у везу са шверцом цигарета, између осталог је рекао:

„Зоран је сатанизован зато што је најавио заустављање промета цигарета на црно у Србији. Дуванска мафија је зато уложила милионе евра у кампању против њега. Почетком марта 2001. године у хрватском „Националу” објављена је прича о Станку Суботићу као блиском пријатељу Зорана Ђинђића и Мила Ђукановића и будалаштине на две стране о томе како је Ђинђић за време Слободана Милошевића шверцовао дуван. Поменут сам и ја. Прича је настављена у наредне 43 недеље, што је незабележено у историји новинарства. Наше новине, које до тада нису преносиле хрватску штампу, укључују се у писање о томе и било је јасно да је реч о завери. Председник СРЈ почиње да ту тему користи на конференцијама за новинаре у Палати Федерације. Власник ’Национала’ Иво Пуканић је човек хрватске обавештајне службе. Он је повезан са припадником подземља Хрвојем Петрачем, који је у тесној вези са вашим штићеником”, рекао је Поповић Булатовићу и додао да је фабрика дувана у Ровињу извозила цигарете „ронхил” у Србију да би оне преко Дрине биле враћене на хрватско црно тржиште.

Данијела Вукосављевић

-----------------------------------------------------------

Дим дувана и „Национала” тресао власти

Од нашег сталног дописника

Подгорица, 24. октобра – Убиство главног и одговорног уредника загребачког листа „Национал” Ива Пуканића у Црној Гори поново је актуелизовало причу о дуванској афери и серији текстова овог недељника, из 2001. и 2002. године, коју је у Подгорици, из броја у број, преносио и најчитанији црногорски дневни лист „Дан”.

У црногорској јавности се верује да су управо текстови из „Национала” пресудили главном и одговорном уреднику „Дана” Душку Јовановићу, кога је пре четири године, такође испред редакције, из аутоматског оружја изрешетала група за сада непознатих извршилаца.

Мирис дуванске афере већ пет година гуши црногорску политичку елиту, која је у текстовима које је објављивао Пуканићев недељник и Јовановићев „Дан” оптуживана за енормни шверц цигарета и милионске зараде пренесене на приватне рачуне појединих највиших црногорских функционера у иностраним банкама. Непрестане оптужбе за умешаност у овај посао и тада и сада су адресиране на премијера Мила Ђукановића, па се осим вишегодишњих новинских полемика, скупштинских реплика и судских спорова, овим проблемом бавила и скупштинска комисија за испитивање навода објављених у штампи.

Због преношења текстова из „Национала”, али и објављивана сопствених, Јовановић је имао бројне судске спорове, међу којима и Ђукановићеву тужбу, када је пресуђено у корист премијера. Пре ове пресуде, на улазу зграде у подгоричком насељу Забјело, у којој је становао Јовановић, непозната лица су га напала, нанела му тешке телесне повреде и однела ташну, у којој је, како се верује, био и део документације о шверцу цигарета у Црној Гори.  

Писања „Национала” разоткрила су бројне пријатељске, породичне и кумовске везе Мила Ђукановића са разним контроверзним бизнисменима, попут Светозара Маровића, Баје Секулића, Ратка Ђокића, Ратка Кнежевића, Вање Бокана, Срећка Кестнера, Станка Суботића, Веска Баровића, Душанке Јекнић, Брана Мићуновића, Миодрага Перовића, Миодрага Иванишевића…

Део људи са овог списка, попут Секулића и Ђокића, ликвидиран је у познатим сачекушама, први у Будви, други у Стокхолму, док се у везу са дуванском афером, коју је покренуо „Национал”, доводе и убиства Дарка Белог Распоповића и Горана Жугића, саветника за безбедност тада председника Црне Горе Мила Ђукановића, и Вање Бокана који је ликвидиран у Грчкој.

Тужилаштво у Барију у међувремену је покренуло оптужницу због шверца цигарета преко Црне Горе у земље Европске уније против Ђукановићевих пријатеља и министара – Баровића, Мићуновића, Иванишевића, Јекнићеве, па и самог премијера, кога је нови мандат председника Владе Црне Горе за извесно време „амнестирао” од правде италијанског судства.

Осим црногорских пословних људи и политичара, у „Националу” и „Дану” освитали су бројни наслови о умешаности тадашњег премијера Србије Зорана Ђинђића, Марка Милошевића, Јовице Станишића и других полицијских функционера у дуванску аферу, од којих су неки такође ликвидирани на београдском асфалту.

Све док је трајала серија написа у „Националу”, које је преносио „Дан”, у Црној Гори се тврдило да иза њих у ствари не стоји нити Пуканић, нити било ко из загребачког недељника, него бивши шеф црногорске трговинске мисије у Вашингтону Ратко Кнежевић, иначе кум Мила Ђукановића, који је и сам у неколико интервјуа рекао да је све Ђукановићеве продоре ван Црне Горе обезбедио управо он.

Исповест првог заштићеног сведока пред италијанским судовима у процесу против Ђукановића – Срећка Кестнера, који је одбегао у главни град Хрватске, први је објавио баш Пуканић.

Кнежевић је у једном од својих интервјуа, у којима је говорио о актерима шверца цигарета, 2002. године рекао како је у Риму „од људи из самог врха извршне власти добио поруку за Ђукановића да се престане са шверцом цигарета, јер то више није шверц цигарета, већ шверц дроге, оружја и људи, те да то Италија више неће толерисати”. „Пренео сам ту поруку Ђукановићу и замолио га да промени курс. Наиме, приметио сам расположење код Италијана за помоћ код кредита и директних инвестиција којима би се наградила кооперативност на сузбијању илегалне трговине. Наравно, од тога није било ништа. Увезан у обавезе према свом клану и енормном профиту који је тај клан извлачио из тих послова, Ђукановић, све и да је то хтео, очигледно, није могао назад”, казао је тада Кнежевић. 

А о заштићеном сведоку и некада блиском сараднику црногорске власти и полиције Срећку Кестнеру, Кнежевић је рекао: „И поред тога што је добио мало ’финансијске помоћи’ и уверавања за своју сигурност од СДБ Црне Горе, Срећко Кестнер је, по мојим сазнањима, пристао да буде заштићени сведок на процесу Милу Ђукановићу у Италији. Напори картела да се акцијом ДБ и новцем ућутка Кестнер очигледно нису успели.”

Ђорђе Брујић