Естетика и етика

У ове дане згуснуто су постројени датуми који се називају судбоносним или мислимо да су утицали на судбину ове државе и људи који у њој живе. А сећања распирују у нама ватру преиспитивања данашњих збивања, док нам тај пламен осветљава прошле догађаје. Усред свега тога, баш кад се примиче 25. годишњица злочиначке агресије деветнаест чланица НАТО-а на Савезну Републику Југославију (а реално на Србију и поједине објекте у Црној Гори), развила се расправа о судбини споменика културе, заштићеног архитектонског наслеђа, ремек-дела Николе Добровића – зграде Генералштаба, која је тешко оштећена бомбама, крстарећим ракетама или чиме год, да је неки сад називају рушевином. Јаче од бомби 1999. одјекнула је вест да ће је реконструисати баш руж(ш)итељи и претопити у два облакодера који ће стремити у будућност.

Рођена сам у Доњој Буковици, селу код Ваљева, града у којем или у чијој околини су рођени учесници многих догађаја: од кнезова Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина посечених да се обезглави сиротиња раја, преко војводе Живојина Мишића, генерала Боривоја Мирковића, организатора пуча 27. марта 1941, Жикице Јовановића Шпанца који 7. јула 1941. започе антифашистички устанак у Србији, Стојадина Мирковића, младића који с мајором Тепићем остаде и после краја, Миленка Павловића, пилота који полете у историју 4. маја 1999. године, до мноштва других познатих, мање познатих и непознатих бранилаца отаџбине и слободе. Један мој прадеда умро је у Велесу 1913. године (не верујем да је у време Балканског рата тамо био туристички), други у Шапцу августа 1914 (однели га тешко рањеног са Цера), стриц остао негде у Срему. Можда сам због такве историје и географског порекла посебно осетљива на одбрану части и националног поноса.

Са заседања Скупштине Србије допиру речи и не могу да верујем: па те зграде и нису нешто битно; продат је Маршалат, па што не би Генералштаб... Па баш зато! Продат је Маршалат – можда због локације: има диван поглед на Гардијску касарну на Дедињу и Дом гарде у Топчидеру, Кошутњак, па низ Топчидерку преко Саве… САД су имале плац (и зграду) амбасаде у Улици кнеза Милоша и продале је 2013. године (одатле су имале ружан поглед на срушен Генералштаб). А сад би амерички инвеститори баш преко пута зграде Владе Србије и Министарства спољних послова Србије и уз зграду старог Генералштаба да подигну небодере. Можда опет због погледа: преко Савског трга, старе Железничке станице, зграда у Београду на води, поглед пуца све до равног Срема...

На страну како би то изгледало са становишта естетике, овде је питање етике. И достојанства државе.

А пошто је тако како је, кад је нешто на продају, треба се покушати организовати да се то купи. Држава је помогла Музеју града Београда да купи слику Паје Јовановића, колекцију слика „Југоекспорта”, што апсолутно поздрављам. Треба све културно благо вратити и изнети пред очи публике. А нема пара да од себе купи Генералштаб – скупо.

Предлажем да организујемо акцију прикупљања средстава за обнову зграде Генералштаба који након обнове не мора бити Генералштаб. Може да буде музеј у којем ће једна зграда бити посвећена жртвама свих ратова, с посебним делом посвећеним агресији НАТО-а 1999. године, а друга свим јунацима, браниоцима отаџбине, војсковођама кроз векове. Можда она на којој је платном заклоњена оштећена грађевина, а на њој речи војводе Мишића „Ко сме, тај може...”

Драгица Живковић Раковић