С озбиљношћу до историјско-политичког трилера

Филм „Руски конзул” Мирослава Лекића, који га је режирао, али и написао у косценаристичком садејству са Игором Бојовићем и Владимиром Табашевићем, за предложак је имао истоимени тужни роман Вука Драшковића (из 1988), чији се временско-просторни контекст односи на седамдесете и осамдесете године прошлог века на Косову и Метохији.

Тема велика и важна, нажалост и данас веома актуелна, у филму је третирана са историјском и геополитичком тачношћу за тај унапред (романом) задати временски оквир (мада се тај понор почео отварати и пре седамдесетих), када су се догодили неки од кључних тренутака почетака косовске кризе и заплет који ће дефинисати и будуће немиле догађаје у суживоту Срба и Албанаца на КиМ. Тема је представљена и отворена кроз причу о српском доктору психијатру Илији Југовићу (Небојша Дугалић), који по казни добија премештај из Београда у болницу у Призрену и током дужности ту упознаје професора историје Љуба Божовића (Жарко Лаушевић), самозваног „руског конзула” и наизглед психијатријског пацијента који тврди да ће ускоро „Русија опет постати Русија, а Косово ће опет бити српско”. Божовић заправо себе представља као „реинкарнацију” Ивана Степановича Јастребова (1839–1894), царског дипломате у Призрену, Јањини и Скадру и генералног конзула у Солуну (историјска личност, велики пријатељ и заштитник српског народа), којег често цитира и зато га прозивају „лудаком”, јер је очигледна сметња плановима тада још увек прикривеним силама.

Такво Божовићево „конзуловање” чини да се против њега окрену локални албански моћници, прикривени сепаратисти, као и чланови Комунистичке партије и кадрови на положајима. Најмоћнији од њих, Халит Бериша (Висар Вишка), већ дуже разним суровим притисцима исељава Србе са Косова, спроводи насиље, застрашује локално становништво, онемогућава им здравствену заштиту, малтретира породице, буди у њима несигурност и тескобу, а на ред стиже и Божовић, који истрајно одбија да прода кућу и напусти КиМ, сукобљава се са Беришом, а у његову заштиту стаје доктор Илија Југовић. И онда настаје и разрађује се животна голгота и главног протагонисте (Дугалић) и његовог штићеника (Лаушевић), српског живља, али и непослушних Албанаца.

Лекићев филм је добар пример чврсто постављеног политичког трилера високих стандарда, више налик на оне иза којих су својим потписом стајали неки од значајних холивудских класика или рецимо Коста Гаврас него на до сада познате изданке овог жанра у домаћој кинематографији. Редитељски, Мирослав Лекић је свеукупном филмском и политички деликатном материјалу приступио са великом озбиљношћу и одговорношћу, уочљивом зрелошћу и рафинираним осећајем за ритам драме и трагике унутар свеукупног наратива у овом обимном филмском „штиву”, из којег, захваљујући чистом и јасном језику, излази као победник. По мом скромном суду, ово је Лекићев најбољи филм у дугој редитељској каријери.

Уз добро написан и (верно) жанровски јасно опредељен филмски сценарио, квалитету „Руског конзула” – уз изванредне аутентичне атмосферске слике директора фотографије Далибора Тонковића, тачне монтажне резове искусног и увек драгоценог Петра Јаконића и оригиналну, драмски употпуњујућу музику, коју су компоновали Александра Ковач (значајни су њени музички ауторски дарови и другим нашим филмовима) и Роман Горшек – снажно је допринео и многољудни глумачки ансамбл предвођен „доктором” Небојшом Дугалићем. Он је у овако великој главној улози какву има у „Руском конзулу”, који је од почетка био и остао озбиљан уметнички изазов, приступио управо тако: озбиљно, уметнички пластично и пунокрвно, у секунд тачно и убедљиво. Дугалић својим отелотворењем лика доктора Илије Југовића унутар политичког трилера даје одличан пример новим генерацијама студената глуме какав треба да им буде не само однос према камери већ и према сопственом телу и делу у лику. У својој последњој (и насловној) филмској улози Жарко Лаушевић је дао свој максимум с обзиром на болест с којом се док је снимао борио, предавши се лику професора Љуба Божовића да га носи и мучи у том косовском вртлогу. Заблистала је Паулина Манов одигравши тако значајно уверљиво и искрено лик достојанствене Божовићеве супруге. Светозар Цветковић у лику албанског доктора и Југовићевог шефа такође је подарио једну од најбољих својих филмских улога у последње време, а задовољство је у „Руском конзулу” и на великом платну гледати и глумачке доприносе Висара Вишке, Мета Јовановског, Енвера Петровција, Менсура Савхијуа и многих других великог глумачког кастинга, који је Лекић тако зналачки одабрао.

„Руски конзул” (продукција „Vision Team” Драгана Гаге Ђурковића и „Телеком”) филм је с којим се треба и вреди суочити гледајући га у биоскопу на великом платну. Његових 148 минута трајања пролази за трен због добро темпираног и драмски градираног ритма. Ово је и опомињући филм, јер се не тиче само прошлости већ и садашњости у којој сви заједно и даље седимо на том опасном бурету барута из којег стално варничи.