Још о страдању житеља Прњавора

У суботу, 16. марта, у „Политици” је објављен текст „Село херој Првог светског рата добило спомен-собу”, где пиша да „у Прњавору, једином малом месту одликованом Карађорђевом звездом, чувају од заборава масовне ратне жртве својих предака”. И сам сам потомак страдалих, јер је породица моје баке по оцу „десеткована”. Игром случаја она је избегла ликвидацију, а њеним сестрама су секли дојке, стављали у уста и фотографисали аустроугарски војници. Пандан Зафрановићевом аутобусу у „Окупацији у 26 слика”? Pourquoi витеже Андрија? Можда је одговор најбоље исказао Видосав Стевановић у роману „Тестамент”, награђеном Ниновом наградом: „Аустромађари нису дошли да покажу како су људи, већ да покажу какви су људи. Први који су наишли само су силовали жене и девојке, други и трећи и остали су навалили да пљачкају, пале и убијају. Кад проговоре нашим језиком, кажу како им је команда издала такву наредбу... Убили смо њиховог надвојводу и његову добру жену, мајку његове деце; сузе тих сирочића има да плаћамо до судњег дана. Ако нам се то не свиђа, можемо и да се поубијамо...”

Новинар Мијушковић нам бележи казивање Даринке Рајичић, док је Михаило М. Рајичић објавио књижицу „Прњавор”, у којој се могу пронаћи подаци о старом Прњавору. Новинар спомиње Арчибалда Рајса, а ја бих додао и Американца Џона Рида, који је дошао у Србију, био у Прњавору и писао о страдању његових житеља. И Предраг Драги Гвозденовић пише: „Познати Егон Ервин Киш учествовао је у походу на Србију и у Церској бици као аустроугарски војник. Његова књига ’Запиши то, Киш’ говори о том времену. Записао је како се са српским цивилима, по преласку границе, поступало без милости, те да су без стварног разлога били окривљивани и стрељани, да би после неколико дана, наишавши на снажан отпор, та иста аустроугарска војска, посрамљена и поражена, панично бежала. Прњавор Мачвански, наше родно место, важи за једно од великих села Србије. Некад је био и седиште општине коју је чинило десетак села (од почетка педесетих до средине шездесетих)... Било је погранично место које је потпадало под управу обер-капетана Вука Исаковића из Црне Баре, команданта српске милиције у аустријској војсци. Њега је Милош Црњански узео за главни лик прве књиге ’Сеоба’. У ’Сеобама’ Вук Исакович, у свом последњем ратном сукобу, учествује у аустријској кампањи по Лорени 1744. године против Француза. Кад је Александар Саша Петровић снимао филм инспирисан романом, у једној од сцена требало је да се прикаже прелазак Вуковог пука преко Рајне, који су Французи покушавали да спрече. Занимљивим сплетом околности, Дрина, у близини Црне Баре, изабрана је да ’глуми’ Рајну. Тамо где је историјски Вук почињао војну каријеру, филмски ју је завршавао.”

Јован Рукавина,

Шабац