Фактор икс у обнови Генералштаба

Ако се у позивном писму за конкурс за Нови Београд бивши припадник прекоморске бригаде архитекта Добровић, бласфемично обратио архитекти Станку Мандићу, називајући га припадником „вишег свештеничког реда” могуће је да је Добровић у то доба себе сматрао врховним свештеником архитектуре и урбанизма нове Титове Југославије, који има овлашћења да руши наслеђе Краљевине Југославије, које се није уклапало у његову идеју представе новог просторног поретка – ансамбла Генералштаба на Тргу „Сутјеска”. Његова композиција пројектована за конкурс „Државног секретаријата за народну одбрану” ( даље ДСНО) настала као просторни дискурс, одобрен од стране „свештеника” нижег реда ( жирија и програмског одбора ) створила је значајан дисконтинуитет простора у односу на предратне чврсто успостављене градске блоковске матрице Београда, посебно уз улицу Кнеза Милоша. Зграде „Министарства војног и морнарице” као и зграда Војне академије, успостављене као конкретна програмска намена у „Извештају комисије” из 1920. који је послужио за међународни конкурс, а затим и за израду Генералног плана Београда 1923-24. о уређењу Београда као блок 4, нису третиране конкурсним материјалом за ДСНО у правцу обавезе њихове реконструкције, иако су потребе за таквим приступом биле оправдане из урбанистичких, али и разлога потребе обнове, а не рушења претходних градитељских слојева.

Да су спроводиоци конкурса за ДСНО имали трунку етичке одговорности, прописали би обавезну реконструкцију оштећених објеката, али како то нису учинили, Добровић је 1958. констатовао да те старе зграде треба „одстранити”, услед чињенично утврђеног рушевног стања, као последице априлског бомбардовања 1941. У том контексту се намеће питање шта би се десило данас, када би неки аутор неког новог конкурса заузео такав исти став према његовим делима, с тим да је сада потребно одстранити његове „старе зграде” оштећене у бомбардовању 1999? Да ли је чешки архитекта Невола (аутор Капетан Мишиног здања, али и зграде Војне академије која је „одстрањена”) заслужио да у једном тренутку (након његове смрти ) после позивног конкурса за „свештенике” највишег реда (Титове омиљене архитекте ) буде на списку за одстрањивање. Да ли је Добровићев Генералштаб данас ансамбл старих зграда... Да, свакако! Али га никако не треба рушити, пре свега зарад етике одговорности и изласка из зачараног круга поништавања! Уместо рушења, потребан је нови конкурс за оба блока уз Немањину са циљем реафирмације поништеног наслеђа на регулацији кнеза Милоша. Током спровођења конкурса за ДСНО на делу је била етика намера. Случајно или намерно, Рикард Марасовић, хрватски архитекта, миљеник Јосипа Броза, одустаје од другог Алигијеријевог круга (у којем су били позвани само Марасовић и Добровић), па Добровић, аутор регулационог плана за Нови Београд, (по којем основу се гради Металски завод „Александар Ранковић”) без борбе (могуће је и уз Лекину подршку) , излази из тог дуела као победник, и ствара пут за просценијум травнати Трг „Сутјеска” направљен на темељима војних објеката Краљевине Југославије.

Добровићев „титаник” је свакако могао бити један од бисера модернистичког низа Новог Београда, поред зграде СИВ-а (архитекта Владимир Поточњак са тимом Златко Нојман, Антон Урлих и Драгица Перак) и Куле „Генекс” (архитекта Михајло Митровић), али се одлуком жирија нашао усред градских блокова Београда! Постфестум Одлуку о утврђивању порушеног Генералштаба ВС и ЦГ за споменик културе (правни нонсенс) 2005. потписује Мирољуб Лабус. Студију валоризације припрема надлежни Завод на иницијативу Удружења архитеката. Том одлуком се за Добровићев објекат прописује обавеза „очување аутентичног изгледа” уз утврђивања мере заштићене околине споменика културе са забраном објеката који својом наменом, габаритом, волуменом и обликом могу угрозити или деградирати споменик културе и његову заштићену околину (супротно свим савременим приступима обнове наслеђа који подразумевају могућност ремоделације ради очувања претходних слојева).

Интересантно је да готово у истом периоду Лабусов тим одбија да стави под заштиту, такође НАТО бомбама историјски јако вредне урушене тада објекте Војске Србије и Црне Горе, (грађене крајем 19. и почетком 20. века) у Крагујевцу, чији је значај врло извесно већи и од Добровићевог ДСНО. Посебно је непримерено да у Одлуци о Генералштабу стоји обавеза „очување аутентичног изгледа” за де факто урушен објекат, уз такође непостојање регулатива којима су инвеститори који желе да уложе у обнову наслеђа ослобођени пореза ( попут интернационалне регулативе која је давно успостављена ради унапређења обнове наслеђа), али и онемогућени да свој бизнис програм ускладе са обавезама обнове.

Као доказ у прилог тој тврдњи Генералштаб, тачније „блок Б” је изгубио могућност да добије новог власника током 2007. (Влада Војислава Коштунице) упркос понуди од око 60 милиона евра, која је била условљена скидањем заштите, што је наравно било сасвим неприхватљиво. Јасно је и да Лабусов тим није имао довољан капацитет да предвиди исход нестручно написаних одлука, које и дан-данас одвлаче оне који би да уложе у обнову, али и остваре своје пословне циљеве, што је пракса свуда у свету. Ситуацију свакако може разрешити позивни конкурс баш као и за ДСНО, за који је потребно пре тога израдити Студију урбане обнове за потребу прописивања услова за израду конкурса (која би истовремено послужила за измену и допуне Одлуке о заштити). Да ли је веома тешко памтљива шифра Добровићевог рада на конкурсу која је гласила X (икс), симболично означила место где се налази благо... или ће бити да је тај симбол X којим се поништава нека претходна команда или можда видовита најава Масковог откупа Генералштаба биће свакако извесно у времену које је испред нас.

Некадашњи директор Завода за заштиту споменика културе Крагујевац (2000–2004)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa