​ Туга је кад немаш коме да се пожалиш

Час емпатичног, људског разговора с ђацима у школама вреди више од сваког званичног протокола, чији је крајњи циљ искорењивање насиља у школама, уверава Весна Војводић Митровић, професор српског језика и књижевности у престоничкој Геолошкој и хидрометеоролошкој школи „Милутин Миланковић”.

Тај став поткрепљује примером из учионице и свог радног искуства:

– Када дете од 15 година, говорећи о Чеховљевој новели „Туга”, подигне руку и каже да није овде туга смрт јунаковог сина, ни његово страшно сиромаштво, већ је туга што он нема коме да се пожали, онда знате да је најважније у послу наставника да допре до онога што је дубоко запретано у души детета. У том тренутку сви правилници и протоколи постају бесмислени модели којима надлежни перу руке од оправданих критика и питања шта су учинили да се као друштво излечимо од растуће културе насиља и кренемо бољим путем.

Из позиције наставника скоро годину дана од мајских трагедија она мисли да се као друштво „нисмо дали ничему научити”, што је и истакла на недавно одржаном медијском скупу на коме су представљене допуњене смернице за спречавање насиља у школама. Низ препорука саставила је и надлежнима у извршној власти упутила неформална група – Грађански савет за ванредне и кризне ситуације друштва „Кораци”. Ту групу чине педагози, психолози, просветни и социјални радници, тужиоци, судије...

Међу њима је и Александар Бауцал, експерт за образовање, шеф Одељења за психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду. Он каже да не треба да занемаримо оно што је урађено, али чак и када се примене мере, процедуре и решења донети после мајских трагедија, који могу да допринесу решавању проблема, код нас остају без ефеката.

– То говори да имамо много већи проблем од оног на који смо се усмеравали претходних годину дана. Имамо растућу културу насиља на друштвеном нивоу која не само да се негује него се и промовише активно у нашем јавном животу. То смо, нажалост, видели и на конститутивној седници Народне скупштине, која има једну од најважнијих улога у друштву. Ако људи који су ту представници нас грађана систематски практикују насиље у међусобним односима, то се јако лако шири и постаје ирелевантно да ли сте образовани или не. Тиме смо практично делегитимизовали смисао сваке школе, ученици не виде смисао свог боравка у школи, наставници свог рада. У таквој атмосфери слати нове правилнике неће произвести ефекат јер те правилнике неко треба да разуме и примени, а ми смо као друштво направили ситуацију у којој у школи велики број људи на малом простору проводи велики део дана у бесмисленој атмосфери. То су услови у којима расте фрустрација, нервоза и вероватноћа да се десити различити догађаји које не бисмо хтели да се догађају – образлаже Бауцал.

Овај реномирани стручњак, иначе, први је на листи чланова мултидисциплинарног тима који су једногласно изабрале породице убијених у масакру који је починило дете 3. маја лане у Основној школи „Владислав Рибникар”. Тај тим учествује у раду новоформиране Радне групе за успостављање меморијалног центра. Бауцал није сигуран да образовни систем може сам да се носи са проблемом насиља и то се, како је рекао, види у поступцима ресорног министарства које је покушавало да нешто уради али инструменти којима располаже не могу да произведу ефекат у актуелном друштвеном окружењу. Зато би, сматра он, било важно да се проблем културе насиља адресира у политичком животу и да се ради на ревитализацији статуса образовања у друштву.

– Видећемо када се буду водили разговори о новој влади да ли ће питање Министарства просвете као и увек доћи на крају, и то вероватно као елемент поткусуривања у договорима између партија. Ако се то деси онда смо опет као друштво препустили образовни систем самом себи – истиче овај професор.

Централизован образовни систем, какав је наш, наглашава Бауцал, не може да реши проблеме, већ само да производи прописе као што су правилници и протоколи, а као важну меру предлаже да се појача аутономија школа. Међутим, нарочито истиче да ту треба да будемо пажљиви, јер се код нас и до сада говорило о аутономији школа али, како примећује, углавном у кризним ситуацијама када ресорно министарство на школе пребацује проблем који не може да реши.

– Код нас је позив на аутономију постао имплицитно пребацивање одговорности. Аутономија школа би морала да почне мером која је политички непопуларна, а то је да се деполитизује избор директора. Школа у којој је директор наметнут политичким средствима не може бити добра заједница, а школа која није добра заједница не може да примени ниједан протокол. Главну улогу у избору директора треба да имају наставници, родитељи и ученици, како би директори били истински лидери у школској заједници а онда и могли да створе позитивну атмосферу – указује Бауцал.

Школа не може да буде заједница у овим околностима зато што окружење, али и она сама, показује слабости да се избори против силних притисака и очекивања која уопште нису у сразмери њених снага, потврђује Весна Војводић Митровић.

Она тврди да се насиље у школама изузетно прикрива и преименује тако да се бенигно окарактерише, да како каже – сервилни и послушни директор постављен из политичких разлога не би губио поене у странци која га је ту довела, да не би опадао број ђака у школи којом руководи.

– Морала би да се обрне пирамида моћи која тренутно постоји у образовном систему, где је министар најважнији, па државни секретари, помоћници, па тамо на крају наставници и ученици. То подразумева и промену хијерархијског управљања образовним системом, тако да најважније место није канцеларија министра просвете, него свака појединачна школа и да свакој понаособ служи систем. Тада школске управе не би биле преносиоци порука од министарства школама, већ би знале шта свакој школи треба и од министарства тражиле да обезбеди ресурсе – истиче Бауцал.