​ Tuga je kad nemaš kome da se požališ

Čas empatičnog, ljudskog razgovora s đacima u školama vredi više od svakog zvaničnog protokola, čiji je krajnji cilj iskorenjivanje nasilja u školama, uverava Vesna Vojvodić Mitrović, profesor srpskog jezika i književnosti u prestoničkoj Geološkoj i hidrometeorološkoj školi „Milutin Milanković”.

Taj stav potkrepljuje primerom iz učionice i svog radnog iskustva:

– Kada dete od 15 godina, govoreći o Čehovljevoj noveli „Tuga”, podigne ruku i kaže da nije ovde tuga smrt junakovog sina, ni njegovo strašno siromaštvo, već je tuga što on nema kome da se požali, onda znate da je najvažnije u poslu nastavnika da dopre do onoga što je duboko zapretano u duši deteta. U tom trenutku svi pravilnici i protokoli postaju besmisleni modeli kojima nadležni peru ruke od opravdanih kritika i pitanja šta su učinili da se kao društvo izlečimo od rastuće kulture nasilja i krenemo boljim putem.

Iz pozicije nastavnika skoro godinu dana od majskih tragedija ona misli da se kao društvo „nismo dali ničemu naučiti”, što je i istakla na nedavno održanom medijskom skupu na kome su predstavljene dopunjene smernice za sprečavanje nasilja u školama. Niz preporuka sastavila je i nadležnima u izvršnoj vlasti uputila neformalna grupa – Građanski savet za vanredne i krizne situacije društva „Koraci”. Tu grupu čine pedagozi, psiholozi, prosvetni i socijalni radnici, tužioci, sudije...

Među njima je i Aleksandar Baucal, ekspert za obrazovanje, šef Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. On kaže da ne treba da zanemarimo ono što je urađeno, ali čak i kada se primene mere, procedure i rešenja doneti posle majskih tragedija, koji mogu da doprinesu rešavanju problema, kod nas ostaju bez efekata.

– To govori da imamo mnogo veći problem od onog na koji smo se usmeravali prethodnih godinu dana. Imamo rastuću kulturu nasilja na društvenom nivou koja ne samo da se neguje nego se i promoviše aktivno u našem javnom životu. To smo, nažalost, videli i na konstitutivnoj sednici Narodne skupštine, koja ima jednu od najvažnijih uloga u društvu. Ako ljudi koji su tu predstavnici nas građana sistematski praktikuju nasilje u međusobnim odnosima, to se jako lako širi i postaje irelevantno da li ste obrazovani ili ne. Time smo praktično delegitimizovali smisao svake škole, učenici ne vide smisao svog boravka u školi, nastavnici svog rada. U takvoj atmosferi slati nove pravilnike neće proizvesti efekat jer te pravilnike neko treba da razume i primeni, a mi smo kao društvo napravili situaciju u kojoj u školi veliki broj ljudi na malom prostoru provodi veliki deo dana u besmislenoj atmosferi. To su uslovi u kojima raste frustracija, nervoza i verovatnoća da se desiti različiti događaji koje ne bismo hteli da se događaju – obrazlaže Baucal.

Ovaj renomirani stručnjak, inače, prvi je na listi članova multidisciplinarnog tima koji su jednoglasno izabrale porodice ubijenih u masakru koji je počinilo dete 3. maja lane u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”. Taj tim učestvuje u radu novoformirane Radne grupe za uspostavljanje memorijalnog centra. Baucal nije siguran da obrazovni sistem može sam da se nosi sa problemom nasilja i to se, kako je rekao, vidi u postupcima resornog ministarstva koje je pokušavalo da nešto uradi ali instrumenti kojima raspolaže ne mogu da proizvedu efekat u aktuelnom društvenom okruženju. Zato bi, smatra on, bilo važno da se problem kulture nasilja adresira u političkom životu i da se radi na revitalizaciji statusa obrazovanja u društvu.

– Videćemo kada se budu vodili razgovori o novoj vladi da li će pitanje Ministarstva prosvete kao i uvek doći na kraju, i to verovatno kao element potkusurivanja u dogovorima između partija. Ako se to desi onda smo opet kao društvo prepustili obrazovni sistem samom sebi – ističe ovaj profesor.

Centralizovan obrazovni sistem, kakav je naš, naglašava Baucal, ne može da reši probleme, već samo da proizvodi propise kao što su pravilnici i protokoli, a kao važnu meru predlaže da se pojača autonomija škola. Međutim, naročito ističe da tu treba da budemo pažljivi, jer se kod nas i do sada govorilo o autonomiji škola ali, kako primećuje, uglavnom u kriznim situacijama kada resorno ministarstvo na škole prebacuje problem koji ne može da reši.

– Kod nas je poziv na autonomiju postao implicitno prebacivanje odgovornosti. Autonomija škola bi morala da počne merom koja je politički nepopularna, a to je da se depolitizuje izbor direktora. Škola u kojoj je direktor nametnut političkim sredstvima ne može biti dobra zajednica, a škola koja nije dobra zajednica ne može da primeni nijedan protokol. Glavnu ulogu u izboru direktora treba da imaju nastavnici, roditelji i učenici, kako bi direktori bili istinski lideri u školskoj zajednici a onda i mogli da stvore pozitivnu atmosferu – ukazuje Baucal.

Škola ne može da bude zajednica u ovim okolnostima zato što okruženje, ali i ona sama, pokazuje slabosti da se izbori protiv silnih pritisaka i očekivanja koja uopšte nisu u srazmeri njenih snaga, potvrđuje Vesna Vojvodić Mitrović.

Ona tvrdi da se nasilje u školama izuzetno prikriva i preimenuje tako da se benigno okarakteriše, da kako kaže – servilni i poslušni direktor postavljen iz političkih razloga ne bi gubio poene u stranci koja ga je tu dovela, da ne bi opadao broj đaka u školi kojom rukovodi.

– Morala bi da se obrne piramida moći koja trenutno postoji u obrazovnom sistemu, gde je ministar najvažniji, pa državni sekretari, pomoćnici, pa tamo na kraju nastavnici i učenici. To podrazumeva i promenu hijerarhijskog upravljanja obrazovnim sistemom, tako da najvažnije mesto nije kancelarija ministra prosvete, nego svaka pojedinačna škola i da svakoj ponaosob služi sistem. Tada školske uprave ne bi bile prenosioci poruka od ministarstva školama, već bi znale šta svakoj školi treba i od ministarstva tražile da obezbedi resurse – ističe Baucal.