Сећање на Куна

У галерији Српске академије наука и уметности у припреми је изложба Ђорђа Андрејевића Куна поводом 120 година од рођења овог уметника (31. марта 1904). Његова кћерка, госпођа Мира Кун приљежни је архивар очеве документације и заоставштине. Ђорђе Андрејевић Кун је рођен у Вроцлаву (некадашњи Бреслау, Пољска). Школовао се у Берлину, Београду, Италији и Паризу.

Био је учесник Шпанског грађанског рата. Тамо се сусрео са Августом Цесарцем који своју књигу „Шпански сусрети, књига сусрета са људима и градовима” објављује у Торонту 1938. године са седам цртежа Ђорђа Андрејевића Куна. Од 1945. године редован је професор на Академији ликовних уметности у Београду. Његови ученици били су Тодор Стевановић, Зоран Петровић, Александар Луковић, Богић Рисимовић, Милош Гвозденовић, Заре Ђорђевић, Радислав Тркуља… Дужност ректора Универзитета у Београду обављао је од 1960. до 1963. године, када се безуспешно залагао за изградњу комплекса Универзитета уметности на Новом Београду. Сликарски опус Ђ. А. Куна чини 350 слика и више од 1.000 цртежа који се чувају у музејима, приватним и јавним колекцијама. Аутор је бројних плаката, нацрта за марке, новчаница, као и идејног решења за грб и заставу Југославије.

У више градова у Србији (Београд, Ниш, Крагујевац, Бор, Лесковац, Врање) улице носе име овог уметника.

Кун се први пут представио београдској публици 1929. године када је постао члан Удружења ликовних уметника и уметничке групе Облик. Прву самосталну изложбу имао је 1931. године, а тада на анонимном конкурсу за грб града Београда, на којем је учествовало 56 уметника из Југославије, добија прву награду.

У тој фази Кун је претежно обрађивао људску фигуру – портрет, женски акт или композицију, а било је и мртве природе и пејзажа.

Ови мотиви обележили су његово стваралаштвo све до 1934, када се окреће такозваном социјалистичком реализму. Тим појмом је означено да тема уметничког дела треба да буде свакодневица радника, како би им уметност помогла у борби против класног непријатеља. С обзиром на то да је Кун по политичкој оријентацији био левичар, вратио се графици као најпогоднијем уметничком медију за остварење тих захтева.

Поводом Прве графичке изложбе одржане 1934. године у Београду, историчарка уметности Вања Краут је забележила:

„Даровити тридесетогодишњак био је већ познат посетиоцима београдских галерија и културној јавности. Међутим, сасвим недоследно ранијим преокупацијама и сасвим неочекивано, он се на овој изложби јавља с тематиком која се потпуно разликовала од свега што је до тада створио. На овим листовима он је једноставним и бритким језиком црно-белих површина јавно изрекао осуду и протест против неких друштвених појава и смело наговестио своје животно опредељење за нове погледе на живот, за које ће се од те, за њега преломне 1934. године, доследно борити целим својим бићем и својом уметничком поруком.”

Ђорђе Андрејевић Кун се са супругом лета 1934. запутио у Бор, са „циљем да направи збирку мапа радника у руднику”. Тамо је стекао поверење радника, али не надзорника од којих га је један пријавио полицији. На саслушању му је „скренута пажња да без дозволе обилази рудник” и наложено да напусти град.

На ове наредбе се први пут оглушио, али је после другог позива ипак затражио дозволу рударске управе за обилазак. О томе сведочи Слађана Ђурђекановић Мирић у књизи „Ђорђе Андрејевић Кун у Бору”.

Мапа графика која је настала у Бору позната је под називом „Крваво злато”. Прво издање је штампано у његовом стану 1936. у десет примерака, а друго, већег тиража, у Бечеју јануара 1937. године.

Мапу графика на којима Кун приказује тешку рударску свакодневицу и мукотрпан рад, али и раскалашни живот профитера, Управа града Београда је забранила већ у фебруару. Готово читав тираж већ је био раздељен, па је полиција запленила само део. Оригинални примерак „Крвавог злата” доспео је у Бор откупом крајем 1951, посредством самог Куна.

У Другом светском рату учествовао је од почетка до краја. После ослобођења објавио је мапу цртежа „Партизани”.

За редовног члана Српске академије наука изабран је 1958, за првог секретара Одељења ликовне и музичке уметности 1959. године. Био је сарадник „Политике” и Нина, у коме је објављивао карикатуре.

Око 90 слика и 600 цртежа налазе се у свим београдским музејима и у нешто мањем обиму у осталим градовима Србије. Три споменика у мозаику красе Музеј холокауста у Паризу, парк у Ивањици („Устаник”) и фасаду зграде Водовода у Крагујевцу.