Sećanje na Kuna

U galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u pripremi je izložba Đorđa Andrejevića Kuna povodom 120 godina od rođenja ovog umetnika (31. marta 1904). Njegova kćerka, gospođa Mira Kun prilježni je arhivar očeve dokumentacije i zaostavštine. Đorđe Andrejević Kun je rođen u Vroclavu (nekadašnji Breslau, Poljska). Školovao se u Berlinu, Beogradu, Italiji i Parizu.

Bio je učesnik Španskog građanskog rata. Tamo se susreo sa Avgustom Cesarcem koji svoju knjigu „Španski susreti, knjiga susreta sa ljudima i gradovima” objavljuje u Torontu 1938. godine sa sedam crteža Đorđa Andrejevića Kuna. Od 1945. godine redovan je profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Njegovi učenici bili su Todor Stevanović, Zoran Petrović, Aleksandar Luković, Bogić Risimović, Miloš Gvozdenović, Zare Đorđević, Radislav Trkulja… Dužnost rektora Univerziteta u Beogradu obavljao je od 1960. do 1963. godine, kada se bezuspešno zalagao za izgradnju kompleksa Univerziteta umetnosti na Novom Beogradu. Slikarski opus Đ. A. Kuna čini 350 slika i više od 1.000 crteža koji se čuvaju u muzejima, privatnim i javnim kolekcijama. Autor je brojnih plakata, nacrta za marke, novčanica, kao i idejnog rešenja za grb i zastavu Jugoslavije.

U više gradova u Srbiji (Beograd, Niš, Kragujevac, Bor, Leskovac, Vranje) ulice nose ime ovog umetnika.

Kun se prvi put predstavio beogradskoj publici 1929. godine kada je postao član Udruženja likovnih umetnika i umetničke grupe Oblik. Prvu samostalnu izložbu imao je 1931. godine, a tada na anonimnom konkursu za grb grada Beograda, na kojem je učestvovalo 56 umetnika iz Jugoslavije, dobija prvu nagradu.

U toj fazi Kun je pretežno obrađivao ljudsku figuru – portret, ženski akt ili kompoziciju, a bilo je i mrtve prirode i pejzaža.

Ovi motivi obeležili su njegovo stvaralaštvo sve do 1934, kada se okreće takozvanom socijalističkom realizmu. Tim pojmom je označeno da tema umetničkog dela treba da bude svakodnevica radnika, kako bi im umetnost pomogla u borbi protiv klasnog neprijatelja. S obzirom na to da je Kun po političkoj orijentaciji bio levičar, vratio se grafici kao najpogodnijem umetničkom mediju za ostvarenje tih zahteva.

Povodom Prve grafičke izložbe održane 1934. godine u Beogradu, istoričarka umetnosti Vanja Kraut je zabeležila:

„Daroviti tridesetogodišnjak bio je već poznat posetiocima beogradskih galerija i kulturnoj javnosti. Međutim, sasvim nedosledno ranijim preokupacijama i sasvim neočekivano, on se na ovoj izložbi javlja s tematikom koja se potpuno razlikovala od svega što je do tada stvorio. Na ovim listovima on je jednostavnim i britkim jezikom crno-belih površina javno izrekao osudu i protest protiv nekih društvenih pojava i smelo nagovestio svoje životno opredeljenje za nove poglede na život, za koje će se od te, za njega prelomne 1934. godine, dosledno boriti celim svojim bićem i svojom umetničkom porukom.”

Đorđe Andrejević Kun se sa suprugom leta 1934. zaputio u Bor, sa „ciljem da napravi zbirku mapa radnika u rudniku”. Tamo je stekao poverenje radnika, ali ne nadzornika od kojih ga je jedan prijavio policiji. Na saslušanju mu je „skrenuta pažnja da bez dozvole obilazi rudnik” i naloženo da napusti grad.

Na ove naredbe se prvi put oglušio, ali je posle drugog poziva ipak zatražio dozvolu rudarske uprave za obilazak. O tome svedoči Slađana Đurđekanović Mirić u knjizi „Đorđe Andrejević Kun u Boru”.

Mapa grafika koja je nastala u Boru poznata je pod nazivom „Krvavo zlato”. Prvo izdanje je štampano u njegovom stanu 1936. u deset primeraka, a drugo, većeg tiraža, u Bečeju januara 1937. godine.

Mapu grafika na kojima Kun prikazuje tešku rudarsku svakodnevicu i mukotrpan rad, ali i raskalašni život profitera, Uprava grada Beograda je zabranila već u februaru. Gotovo čitav tiraž već je bio razdeljen, pa je policija zaplenila samo deo. Originalni primerak „Krvavog zlata” dospeo je u Bor otkupom krajem 1951, posredstvom samog Kuna.

U Drugom svetskom ratu učestvovao je od početka do kraja. Posle oslobođenja objavio je mapu crteža „Partizani”.

Za redovnog člana Srpske akademije nauka izabran je 1958, za prvog sekretara Odeljenja likovne i muzičke umetnosti 1959. godine. Bio je saradnik „Politike” i Nina, u kome je objavljivao karikature.

Oko 90 slika i 600 crteža nalaze se u svim beogradskim muzejima i u nešto manjem obimu u ostalim gradovima Srbije. Tri spomenika u mozaiku krase Muzej holokausta u Parizu, park u Ivanjici („Ustanik”) i fasadu zgrade Vodovoda u Kragujevcu.