Чудесна моћ природе

Не може се десити да не приметим расцветале гране воћке, да у пролазу не станем поред или испод тог блештавог сребрног руна, да широким погледом, без трептаја, не помилујем ту лепоту, да дубоко не удахнем мирис тог новог живота, да у срцу и души не осетим силно пулсирање безграничне моћи природе.

Добро знам: пре 80 година цветање воћки било је у мају. Једва смо чекали тај месец да прогледамо широким очима. Прве шљиве за јело стизале су у време кад смо полазили у школу. Пре 40 година април је био месец тог бајног преображаја природе. Данас је то март. Данас се ракија од шљива пече у септембру, кад су пре 80 година тек сазревале. Календар је у великом раскораку са климатским променама. Педесет дана (30 у новембру и 20 у децембру) сурово се мрзнемо док не почне календарска зима.

Све ово говорим као сведок. Али не као пасивни посматрач свих ових цикличних промена, односно настајања и нестајања, него као активни учесник. Гајим воћке, онолико колико може да стане стабала у двориште поред куће, у сваком плоду видим светињу, јер сам одгајен на воћу колико и на хлебу, у сваком њиховом цветању и рађању видим и своје поновно рађање, болујем њихове болести и тако трајем, трајем... са њима. Још ниједна воћка коју сам засадио и пре више од 40 година није престала да рађа. Престаће, једног дана. И то је природно. Живот ће се наставити. У томе је његова лепота. И чудесна моћ природе.

Радомир Јовановић,

Жича