Перушања о Михољдану

Церани – Једни причају како су први становници данашњих Церана били неки Вукчевићи, други опет да се овде прво доселило братство Поповића.

- Пре више од сто педесет година у Церане је дошао неки Лазар Поповић. Исплео кућу од шибља и покрио је бујади. У тој изби стекао је и два сина, Петра и Јована. И данас у Церанима постоји осамнаест кућа Поповића, прича учо Симо Поповић истичући да ће ,,идуће године, ако бог да у сеоској школи бити двадесетак ђака више него ли их је овде данас”.

Место код Дервенте име је вероватно добило по церу и церовим шумама којих је још од давних времена, било највише на пропланцима расутим уз обале данашње Укрине. Хроничари Церана забележили су и причу о народу који је, пре више векова ,,са својом прелепом краљицом” живео уз реку Укрину где је ,,подигао град од земље”. Краљицу која је, по предању, имала четири пара белих коња и запрегу са украсима ,,запросио је и са собом одвео неки царевић са далеког југа”. Са њеном удајом нестао је и народ кога је водила. На то, време од пре више стотина година, и данас подсећа, Градина локалитет изнад реке Укрине у Доњим Церанима.

Церани и Усора коју су некада због плаховитости звали Дерава, једина већа река која целим током тече Републиком Српском, не могу једно без другог. – Село је уз реку расло вековима, иако је Укрина свих тих година мењала свој ток. Али и са тим вековним меандрирањем и без њега, Церани и Укрина били с и остали једно, каже прота дервентски Хаџи Драган Каиновић.

Сељани су за време протеклих ратова гинули углавном од својих комшија, католика. И у последњем рату из Церана је убијено тридесетак душа. Сељани се поносе херојством пилота Ратног ваздухопловства Војске Републике Српске Боре Новића. Погинуо је на бихаћком ратишту.

Све до пре пет-шест година у Церанима није било православне богомоље. Неки ће рећи како је то због политичких размирица које ни ово село нису оставиле по страни. Други, опет, како је томе кумовало сиромаштво. Међутим, и једни и други се слажу у томе да је постојало расположење мештана да и Церани добију своју цркву. Данас су у селу две нове богомоље – црква Киријака Отшелника и храм Пресвете Богородице.

(/slika2)Причати о Церанима, и не само о њима пошто је готово исто и у свим другим срединама дервентског краја, значи не заобићи и не заборавити бербу кукуруза и њихово перушање.

„А и како можемо да заборавимо кукуруз. Он нас је све дизао. Уз њега смо расли и у свет одлазили. За давног времена наши стари су спремали пшеничну погачу, али само за крсну славу, Васкрс и Божић. Свим осталим данима, а то значи цели живот, јели смо кукурузну проју”, присећа се старина Симо Поповић

Перушања никада нису уписивана у календаре. Али и без тога знало се да је то сваке године, обично о Михољдану, када свевишњи, баш као овогодишњег октобра, сунце подари сељанима. А тада на њиве, са срповима и сепетима у рукама, крену колоне углавном младих људи. Распевана младост цура и момака, прича Љубомир Бабић.

У Церанима су, и овогодишњег октобра, кола вукли Соко и Путаљ једина два коња у овом крају. Из штале су Драге Милића, заљубљеника у коње којих је, за прошлих времена када су их тимарили и прадеда му Јово, деда Ђорђо и отац Станоје, знало бити и по двадесетак. Данас су у Драгиној штали и селу, остала само два.

(/slika3)Све приче Цвјете Бабић, па и о перушању које ова жена сваке године са нестрпљењем очекује, и то у народној ношњи свога краја, почињу и завршавају се о унуцима расутим по свету. Цвјета ће са својим Љубомиром, о Митровдану прво у Београд код једног сина и његових, а потом преко локве, у Чикаго код сина Драгољуба, супруге му Јованке и њихове петоро деце.

– Адријана ће тамо за коју годину дипломирати. Кажу некакву дипломатију. Моли ме да овде не продајем земљу јер ће се сигурно вратити тамо где су јој корени... И ја сам ти таква. Кад би ми дали цели Чикаго никада не бих пристала да тамо вечно живим. Какав ти је то живот у коме носиш само пиџаму и радно одело. Како могу бити без перушања, слава, пријатеља, црквених зборова, без своје земље... пита се Цвијета.