Штампара прве књиге не предају забораву

Ужице – Лета Господњег 1537. у манастиру Рујно уз Ђетињу изнад Ужица настала је прва књига штампана на тлу Србије – Рујанско четворојеванђеље. Историја бележи да ју је тада овде на 250 дрвених плоча одштампао монах Теодосије, слова урезујући под воштаницом. А ових дана, безмало пола миленијума касније, Ужице као национална престоница културе пригодним садржајима истиче Теодосијево дело – редак подвиг у тами зулума Османлија – не предајући првог штампара забораву.

У колофону четворојеванђеља монах записа: „По вољи Оца, по заповести Сина и наклоности Светога духа... написана је ова божанска књига године 7045. (византијска 7045. почела је 1. септембра 1536, а завршила се 31. августа 1537) у манастиру који се зове Рујански, под покриљем планине која се зове Поникве, на реци која се зове Беаска, на селу које се зове Врутци, при храму светога и славнога великомученика и победоносца Христова Георгија...”

Али тек што Теодосије с братијом прву књигу одштампа, не слутећи да тиме оставља трајни траг у српској култури, обесни Турци дознаше за ову штампарију и најпре њу уништише, а коју деценију затим и цео манастир Рујно до темеља. Готово све оригиналне примерке Рујанског четворојеванђеља разнеле су невоље на нашим просторима, само два су чудом сачувана (налазе се у Прагу и Санкт Петербургу). Вековима су у селу Врутци камени остаци подсећали генерације на давно срушени манастир, храм прве књиге. Но и они су, као и цело село с „Ћирином” пругом, нестали с видика почетком осамдесетих 20. века прекривени водом акумулационог језера Врутци, тада направљеног за водоснабдевање Ужица.

Ту, срећом, није био крај повести о манастиру Рујно, јер непредвидиви живот рађа неочекивано. Храм је новом градњом почео да васкрсава почетком овог миленијума, на пропланку изнад језера, близу места где је био средњовековни манастир. Обнова је кренула 2005. на иницијативу Српске православне цркве, уз помоћ добротвора с разних страна. Током наредних година у пуном сјају је обновљен манастир Рујно, поставши храм за понос. Уз низ здања у манастирском комплексу ту је и скулптура првог штампара монаха Теодосија, дар „Службеног гласника” из Београда. На зиду новог храма су стихови академика Љубомира Симовића, који подсећа да је Рујански манастир с конацима давно срушен, те додаје: „Оно што сведочи да је постојало и да је било свето место ово није ни стуб ни камен него – слово.”

Све то што је урађено, а надасве незаборавно дело првог штампара, учинили су да ововремени Ужичани, поносни на садашње звање националне престонице културе, монаха Теодосија у тој годишњој манифестацији сврстају међу шест лучоноша (најзаслужнијих) у дугој културној историји овог краја. Отуда је упечатљив видео-запис (са глумачком игром) о Теодосију и штампању Рујанског четворојеванђеља приказан на градском тргу током „Празника светлости” приликом отварања престонице културе. Да би четири дана након тога овде у Народној библиотеци одржано предавање „Монах Теодосије”, о чијем делу је говорио истакнути историчар уметности Драгиша Милосављевић. Тако Теодосијева вечна мисија, луча светлости из таме средњег века, успева да савлада пет векова и снагом обасја и наше доба.