Значај стручног образовања у ватерполу

Веома ме је обрадовао текст у наставцима објављен недавно у вашем листу у делу одређеном за спортске теме под насловом „Из стручног угла: голманов страх од петерца”, из пера бившег голмана ватерполо клуба Партизан и репрезентације Предрага Вранеша. Садржај овог текста у четири наставка на интересантан, стручан и нов начин објашњава положај и позицију голмана, не само у ватерполу, већ и у другим спортовима, користећи између осталог и вештачку интелигенцију, цитирајући Нобеловца Хандкеа, као и сопствено богато искуство и знање, о положају и значају ватерполо голмана за своју екипу и изазовима с који се сусреће пре, за време и после ватерполо утакмице. Познато ми је да је писац ових текстова магистар електротехнике по струци и успешан послован човек који је нашао довољно мотива да напише овакав стручни осврт на голмански положај, иако се по завршетку спортске каријере није бавио тренерским послом.

Управо је то разлог овог мог обраћања. Кроз наш ватерполо продефиловало је веома много успешних тренера чији су тимови освајали трофеје, почев од непревазиђеног тренера и стратега Влахе Бате Орлића, Мишка Стевановића, затим Синише Беламарића, Ратка Рудића, Ненада Манојловића, Владимира Павловића, Дејана Удовичића, Дејана Савића... бојим се да неког не изоставим. Међутим, нико од поменутих није нашао за потребно да напише ниједан стручни текст, књигу или можда сећање и осврт на своје дане проведене у едукацији младих играча, борби за трофеје и медаље.

Једини писани траг оставио је недавно упокојени Ђорђе Макуљевић, који није био тако овенчан славом као тренери које сам поменуо. Имао сам прилику да погледам и филм под називом „Догодило се”, који је приказао спортски пут Ратка Рудића, свакако најтрофејнијег ватерполо тренера са ових простора, а можда и у свету. Нажалост, по мом схватању, ипак премало од тренера који су освајали најсјајнија одличја. Знам да није лако сести и писати, али је ипак то њихов дуг према младим стручњацима који желе да се посвете незахвалном тренерском послу.

Прошле године у заслужену старосну пензију отишао је проф. др Зоран Братуша, са катедре за ватерполо Факултета за спорт, такође бивши ватерполиста Партизана и клупски првак Европе са својим клубом. Ватерполо тренутно нема ниједног бившег спортисту са стручним називом доктор наука из области ватерпола, док на београдском факултету за спорт, као и нишком и новосадском, катедре за ватерполо држе углавном бивши пливачи, наравно с докторским титулама, али углавном у вези с пливањем.

За нас у ватерполу је очигледно стало време и „резервисано је” емпиријско учење и преношење знања и искуства с колена на колено. Није ни то безначајно, али је ипак недовољно. Други то раде с више ангажовања и научним приступом поред преношења искуства. Вранешов колега по струци, али и тренер, такође голман и репрезентативац Југославије у ватерполу, Зоран Качић, који је био помоћник Рудићу на Олимпијским играма у Лондону кад је Хрватска освојила златну олимпијску медаљу, написао је одличан приручник за тренере голмана који свакако може да се користи у едукативне сврхе.

Наша неактивност и несхватање значаја стручног образовања могли би веома скупо да нас коштају. Мислим и да је неадекватно решен статус тренера један од узрока њиховог неангажовања на стручном усавршавању и њихове неспремности да се ухвате укоштац с многим стручним изазовима, укључујући и остављање писане речи која је, наравно, подложна и размени стручних мишљења. То је свакако задатак ватерполо организације у целини, иначе ће нас време и конкуренција брзо прегазити.

Зоран Аврамовић,
пензионер из Београда